Антоније и Клеопатра у романтичном политичком трилеру

Радњу комада Антоније и Клеопатра Шекспир заснива на енглеском преводу Плутарховог дела Успоредни животи, из 1579. године. Она прати однос Клеопатре и Марка Антонија из времена сицилијанске побуне и самоубиства Клеопатре током завршног грађанског рата Римске Републике.

Њихов противник је Октавијан Аугуст, један од Антонијевих колега из Другог тријумвирата и први цар Римског Царства. Трагедија се одвија у Римској Републици и Птолемејском Египту и карактерише је брза промена сцена, географских локација и лингвистичког регистра, између сензуалне Александрије и прагматичног Рима, што пред редитеље поставља захтеван задатак.

Цезар и његови убице су мртви. Генерал Марк Антоније сада влада са својим римским савезницима. На периферији ратом разорене империје је египатска краљица Клеопатра, између њих двоје планула је жестока љубав. У трагичној борби између преданости и дужности та љубав постаје катализатор рата.

Шекпирови Антоније и Клеопатра се могу описати као историјска драма (иако се у потпуности не придржава историјских чињеница), као трагедија у којој има и комедије и романсе. У сваком случају она је несвакидашња за Шекпиров опус.

Редитељ Сајмон Годвин вешто савладава све препреке комада, међу којима је мноштво сцена које скачу са континента на континент. Визуелно јасно даје до знања да се комaд одвија у савремености. Велики део посла је са њим обавио сценограф Хилдегард Бaтлер, који Рим дочарава кроз мермер и строги арт деко, а Египат - у Клеопатриној палати са водом, бојама и топлином. За брзу промену простора помаже сценска ротација и изузетно осмишљени светлосни ефекти који су често знак и значење, уз стробоскоп који додатно драматизује поједине сцене.

Нарочито је ефектна oна у којој Помпејев парадни брод као подморница из будућности израња на сцену, уз снажне и беспрекорне звуке бубњева и музике Мајкла Бруса коју током читаве представе музичари из мрака изводе уживо.

Глумац Рејф Фајнс који је публици широм света познат као изузетан из бројних филмова, на сцени показује сву величину свог талента. Антонија игра као римског државника који је очигледно сенка његових некадашњих славних дана. Фајнс плени као заљубљени генерал и на позорници доминира у дугим монолозима, али је његов највећи допринос овде у одбацивању ега и статуса славне личности, у уступању простора да Клеопатра Софи Оконедо буде доминантна.

Она је бритка и занимљва карактерна глумица, широј публици позната је по улози у филму Хотел Руанда за коју је добила номинацију за награду Оскар. На први поглед делује необично за Клеопатру, која се традиционално повезује са извиканим фам-фатал глумицама. Као Клеопатра Оконедо је изузетна, тихо субверзивна: на њеном лицу је загонетни осмех док се бори са бројним дилемама и свесно деконструише очекивани приказ женске хистерије. Њена Клеопатра је духовита, мудра, физички и ментално моћна.

Нека чудна хемија је у Клеопатрином односу са Антонијем - он је користи да би избегао своју прошлост, она га користи да сачува своје позиције. Између њих је велика, али веома компликована љубав, чак и када су заједно, они су из два различита света.

Клеопатрини костими ( ауторка Ева Гарни) у савременој пустијској моди, од раскошних тканина, баршуна и свиле, у супротности су са чистим и строгим линијама униформи римских генерала. Детаљи класичног грчког оклопа подсећају на древно порекло приче, упркос модерним назнакама, а морнаричке и борбене униформе помажу нам да разумемо реконтекстуализацију великог броја сцена римског политиканства који немају готово никакве везе са овом љубавном причом.

И други нама мање познати глумци су у овој представи изузетни, Шаргон Ајелда, играјући супарничког генерала Помпеја, доноси смисао за комедију, а хладан, смирен контролисан Туџи Касим као Цезар је савршена антитеза узнемиреном Антонију. Тим Мекмулан у улози Енобарбуса се грчевито бори са кукавичлуком, док Глориа Обианио и Георгиа Ландерс играјући Клеопатрине дворкиње говоре о дубокој и преко потребној женској солидарности у свету којим доминирају мушкарци.

Хана Мориш је као Антонијева супруга Октавија директна супротност Клеопатриној природи - тиха је и смирена.

Ови ликови су у сенци главних јер, као што наслов каже, фокус је на љубавницима и трагрдији изазваној њиховом опсесијом.

Шкспир је познат по бројним сценама смрти у својим комадима, али је у овој трагедији превазишао себе. Чак пет самоубистава се за кратко време догоди на две локације. Након узвишеног монолога на крају, у Клеопатрином самоубиству у овој представи учествује права и змија, која додатно драматизује трагичан крај.

Дело се тако након више од три узбудљива сата доводи до врхунца.
Годвинова режија представе Антоније и Клеопатра је узбудљива, пажљиво модернизована. Можемо је тумачити као савремени романтични политички трилер, али и као савремену сликy света растрзаног ратовима, издајама и егоизмом.

На Јутјуб каналу лондонског Националног театра да је доступна до 14.маја у 19 часова.