Троки, "Млади Адам" и напет однос са властитим ликом у огледалу

Огледало и одраз у огледалу има важну улогу на почетку романа Млади Адам. Аутор је шкотски писац Александер Троки чији би лик и дело приличили и рубрици веровали или не. Рођен у Глазгову 1925, умро у Лондону 1964. Троки, који је имао велики утицај на европску авангарду, написао је само два романа, Каинову књигу и већ поменутог Младог Адама који се сада у преводу Наташе Срдић и издању Партизанске књиге први пут представља српској публици 21. века. 

Поменуто огледало има кључну важност у идејној и структурној равни приче. Пратећи јутарњи ритуал буђења, јунак ће се погледати у огледало, описати своје лице а онда изрећи реченицу незаобилазну у готово свакој идентитетској причи модерне књижевности, „Не питам да ли сам ја ‘ја’ које је посматрало или одраз који сам видео, мушкарац што је делао или мушкарац што је размишљао о тој радњи…

Проблем се јавља чим почнем да користим реч ‘ја’." Овај спекулативни исказ врло брзо замениће прецизна, стилски добра нарација догађаја из живота троје одраслих људи и једног детета на баржи која упловљава и испловљава на обале једног канала.

Проналазак утопљенице у мутној води покреће причу, процес заљубљивања или, боље рећи опсесија телесним коју главни јунак осећа посматрајући у жену власника барже наставља, а даљи развој и убрзање настаје у тренутку када главни јунак у другом делу романа, у форми једне приповедне исповести открива да је нико други до он одговоран за смрт те младе утопљенице.

Сумња у сваки корак и објашњавање емоција 

Мотиви идентитетске кризе, прељубе и кривице смењиваће се наизменично како радња буде убрзавала ка крају. Исказ с почетка романа док јунак покушава да докучи важност и моћ језика у обликовању појавног света па и човековог идентитета имаће током развоја радње своје бројне варијације.

У моментима када буде чинио напор да објасни властиту емоцију, потребу за непрекидним напуштањем људи и простора, властиту слабост и кукавичлук, готово сваки гест који буде чинио биће колебљив гест човека који жели да верује у властиту надмоћ док истовремено сумња у сваки корак који учини.

И када напушта баржу пријатеља и када се буде налазио на новој адреси и када буде присуствовао изрицању пресуде недужном човеку за смрт утопљенице, имаће уз себе огледало направљено од хромираног челика и страх који га непрекидно прати, да огледало случајно не изгуби.

Натчовек који долази и одлази 

Троки има таленат да опише развој догађаја и истовремено га пропусти кроз сложену мисаону апаратуру главног јунака те добијемо течну причу о свакодневици шкотске радничке класе којом доминира телесност, кретање, звук и покрет али која не остаје на том догађајном нивоу већ иде даље, ка великом питању кривице, свести о себи и учињеном и слици коју градимо за друге док нас прогања слутња да само прикривамо лаж.

И као што је прича о Нарцису почела на обали једног извора и прича о Џоу почиње крај воде, његова загледаност у један леш за који је одговоран биће загледаност у властиту савест а она ће у роману непрекидно бити на испиту све док Џо, тај Млади Адам, натчовек који долази и одлази, ствара и прекида започето, воли и равнодушан је и мисли да може све, не упадне у замку властите природе.

Написан средином прошлог века, Млади Адам је из перспективе наше актуелне године 21. века давни роман али из свести савременог читаоца изрониће актуелан и свеж јер модеран човек, можда више него икада пре има прилично напет однос са одразом властитог лика у огледалу.