Ник Хорнби и „Дуг пут до дна" као поглед ка другом човеку

Свест о постојању људи који пате одувек је била важно књижевно упориште, као што је и увид у њихова егзистенцијална превирања одувек био повод за поглед у супротном смеру, ка себи. Мало који писац може да сагледа човека изблиза, без патетике и самодопадљивости, а да вас приде и насмеје. Бесциљна и опсесивна потрага за смислом тема је сатиричног романа Дуг пут до дна, Ника Хорнбија. У фокусу дела су изгубљени појединци слуђени безнађем. 

Они не виде излаз из својих живота, али за њим ни не трагају. Отуђене и малодушне, Хорнби их води на врх лондонске зграде на лошем гласу. Са идејом о окончању живота, највећи број становника британске престонице долази управо на ово место, и овде ће четворо људи, који се не познају, провести ноћ заједно.

Њихова имовинска стања и социјални статуси су у раскораку, различите су им и навике, свакодневица, однос према вери, породици, суштинско разумевање света, па и разлози за окончање живота. Ни по чему сличне, повезује их само порив да задрже дах и склизну ка бетонском тротоару стотинак метара ниже. 

Али, као и обично, Хорнбијеви јунаци су, као и његово писање, искрени, харизматични, аутентични, а пре свега човечни. Мизантроп, чија представа стварности подразумева трагичан крај, након спознаје да је живот празан, суров и кратак, жена, заробљена у вртлогу синовљеве болести и сопственог конзервативног схватања живота, бунтовна тинејџерка, и млади сањар, напуштен у земљи у којој никога не познаје, усамљен у генерацији генијалаца, убеђених да живот ипак треба да буде нешто више.

Сматрајући да је Оскар Вајлд био потпуно у праву када је рекао да је прави живот најчешће онај који не водимо, младићев план да те ноћи скочи са Јејтсовим „Револуционарним путем" бива осујећен присуством других, једнако усамљених и изгубљених појединаца. Они почињу да разговарају и сватају да су већи странци, него што су испрва помислили. И да је то сасвим у реду.

Спречавање безосећајности 

Овим романом Хорнби иницира питање - Да ли потпуни странци, ни почему слични, могу да помогну једно другом, тј. зар овај „пут до дна" дугим не чини управо поглед ка другом човеку?

„Неки људи безосећајност сматрају највећим узроком светских проблема", пише Хорнби, притом чак ни не мислећи на колективне несреће, попут политичких сукоба, болести или сиромаштва, већ на свакодневне ствари, на први поглед занемарљиве. У њему својственом недвосмисленом маниру наставља: „Коначно схватам да је тешко спречити безосећајност када немате шта да радите осим да седите и размишљате о себи."

Иако сатиричан, веродостојан приказ човека и реалности, карактеристичан за овог енглеског писца, иницира сету. Ипак, Дуг пут до дна прилика је да се, читајући о реткима замисливој патњи, на сваких пар страница искрено насмејете, јер ово штиво садржи начин на који је могуће „поново се саставити из делова без упутства и идеје који део где иде", представљен у типично хорнбијевском кључу.