Филм „Светионик“ – вежба из клаустрофобије

Нема бољег ни места ни времена за гледање филма „Светионик“ од карантина у време короне. Премијерно приказан на овогодишњем Фесту, филм Роберта Егерса „Светионик“ је хипнотична и халуциогена прича о два чувара светионика на далеком, мистериозном острву Нове Енглеске 1890-их година.

Филм Светионик је веома ефектна вежба из клаустрофобије, у физичком и психичком смислу. Највећим делом два сата, колико филм траје, заробљени смо у светионику на суморном острву недалеко од обала Мејна.

Два чувара – играју их са радошћу и интензитетом који се лагано појачава како филм одмиче – Виљем Дефо и Роберт Патинсон – тек су стигли на своју удаљену постају, спремни на четири седмице тешког физичког рада и још тежег психичког изазова.

Између обилних доза пића и још обилнијих доза псовања, њихов темперамент ће постепено постати једнако грозан и корозиван као време које их засипа муњама и ветровима. Наравно да не знате како ће се ова прича завршити, али од почетка нема сумње да ће се завршити лоше. Атмосфера између два јунака набијена је тајновитошћу и сумњама, па обојица избацују моћне монологе испуњене бесом.

Као и бројни холивудски редитељи пре њега, Егерс је нека врста садисте, па је уживање у овом филму обрнуто пропорционално малтретирању којем излаже своје ликове. Светионик је филм о борби воље и борби против снаге природе, али основну напетост изазива лудило у које протагонисти упадају током боравка у колиби.

Не изненађује стога што су на дијалог у филму снажно утицали аутори из 19. века – од Хермана Мелвила и Роберта Луиса Стивенсона до дневника морепловаца – као ни то што је светионик и све на острву, брижљиво и до детања изграђено баш за потребе филма. Мелвил је свакако одговоран за монологе засољене лудилом. Чудна морска створења, сирена, галеб и лавкрафтовска хоботница, насукани или на обалу или на периферију Патисонове свести, буде у њему мрачну, праисконску енергију. Филм призива дух Ингмара Бергмана и његово острво Фаро, место делиријума и неурозе.

Поред све чудноватости које ово дело негује, Светионик је и величанствени пример филмске уметности, прилика да гледалац ужива у визуленој чаролији кинематографског заната једне прохујале ере – црно-бела палета окупана је експресионистичким сенкама и богатим текстурама 35-милиметарске целулоидне траке.

Директор фотографије је Џарин Блешке, а инспирација у раскошним нијансама мастила, угља и креде, призива сенке Гистава Дореа, попут дагеротипије страха. Светло у филму има мистериозна, можда чак и митска својства и чини се да млађег човека доводи полако до лудила.

И сам филм увлачи се у кости са језивом хладноћим морског ветра. Ретко се дешава да је филм у стању да уплаши и узбуди истовремено. Попут светионика, овај је и очаравајућ и опасан.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 26. новембар 2024.
8° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње