Кејт Милет у Бечу: Уметност као песма тужбалица

Прва аквизиција нове директорке бечког МУМОК-а, Немице Фатиме Хелберг, је инсталација „Коначно дело“. Реч је о просторно захтевном делу које заузима читав горњи спрат зграде.

Иза гвоздене ограде два дуга реда столица, на једној седи манекен/лутка у људској велични. Ова у Бечу носи црте ауторке Кејт Милет. Изворно је то било лице младе Американке Силвије Лајкенс, којој је дело и посвећено.

„Кад сам овог лета преузела МУМОК, провела сам доста времена у 'дружењу' са збирком. МУМОК-ова колекција обухвата дванаест и по хиљада радова насталих у последњих сто година. Знала сам шта ми је циљ, визуелно представити карактер уметности као човековог сензибилног сапутника који на раменима носи морал друштва. Кад са тако опсежним фундусом планирате изложбу тог типа, потребно је једно дело, упечатљиво, смислено и шокантно, које ће активирати читаву поставку преко емотивног регистра. Инсталација 'Terminal Piece' испуњава ту потребу, јер је рођена из осећаја изолације и страха, спремности да се истина изговори или поднесе“, каже у изјави за РТС, Фатима Хелберг. 

У резултату, на пет нивоа показује се четристо дела близу једне стотине аутора. Ту су Јозеф Бајс, Марсел Бродхарс, Лучо Фонтана, Ребека Хорн, Сол Левит, Брус Науман, Микеланђело Пистолето, Сигмар Полке, Арнулф Раинер, Роберт Раушенберг, Сај Томбли, Франц Вест, Хајмо Цоберниг, да споменемо само неке.

Поставка је идејно компактан, емотивно непријатан визуелни дискурс, који се посетиоцу отвара кроз централни „терминални“ објекат, инсталацију Кејт Милет.

Силвијино детињство

Силвија Лајкенс (Sylvia Likens) је рођена 1949, у породици која је радила у циркусу, путовала с циркусом, наступала на сајмовима забаве. У америчком сленгу се тај друштвени слој зове "carnie people“. Деца Лајкенсових, а фамилија их је са Силвијом имала петоро, била су запуштена, гладна и без родитељске бриге.

У јулу 1965, преко низа случајности, Силвија и њена млађа сестра Џени су се нашле у кући Гертруде Банишевски, рођене Ван Фосан, американке холандског порекла. Гертруда је имала седморо властите деце из три службена и једног дивљег брака. Све везе су завршавале у насилним обрачунима, очеви нису плаћали алиментације, Гертруда није имала ни сталан посао, ни професију.

Лајкенсову децу је прихватила као хранитељка, за 80 долара на месец. Чим је, а то је било брзо, престао да стиже договорени новац, „хранитељка“ је почела да физички злоставља две девојке, практично девојчице, 16 и 15 година. Обе је тукла, али је била посебно фиксирана на Силвију, коју је затворила у подрум.

Од августа 1965, до коначног убиства крајем октобра, Силвија је била изложена страховитом мучењу и иживљавању. Њено убијање, физичко и ментално, трајало је пуна два и по месеца. Био је то тимски рад, у коме су поред Гертруде суделовали старији син и ћерка, плус двојица момака из суседства, осим Гертруде сви малолетни. Укупно пет особа, и Џени шеста једног тренутка, истина под претњом убиства на лицу места.

На суђењу починитељима детаљно је описано шта се догађало у подруму ужаса у Индианополису. Гертруде и ћерка су добиле доживотну у првој инстанци, син и момци из комшилука две до двадесет година.

Кејт Милет и инсталација бола

Америчку уметницу и активисткињу Кејт Милет (Kate Millett) рођену 1934 у Минесоти, умрлу 2017. у Паризу, европска публика пре свега познаје као рану теоретичарку и књижевницу феминизма. Њена докторска дисертација Сексуална политика из 1970. спада у стандардна дела женског ослобађања.

Феминизам је у међувремену обезвређен актуелном воук-културом, јер су жене сада у ситуацији да се ослобађају од мушкараца који тврде да су жене. 

Свеједно, Милет је са том књигом оставила класик феминизма.

Случај убиства Силвије Лајкенс је Милетову оставио у шоку. Практично сазнање да су људи уопште способни за тако нешто, гурнуло је у емотивну изолацију. Треба додати да се Гетруда на суђењу понашала театрално, као несхваћена мајка и хранитељка којој отимају децу. Никад се није покајала за учињено. Помилована је после двадесет година затвора.

Милетова је најпре направила инсталацију која се сада показује у МУМОК-у, а седам година касније, 1979, написала и књигу Подрум: медитације о жртви (The Basement: Meditation on a Human Sacrifice).

Изложба као црква

Визуелно поставка у МУМОК-у комбинује драматичну инсценацију и white cube – белу хладну галеријску коцку. Ту су полиптих Црни мед аустријске фотографкиње Биргит Јиргенсен, такозвана рањена платна француског енформелисте Жана Фотријеа, монументалне дрвене скулптуре Пољакиње Магдалене Абакановић, лирске асемблаже Луиса Гудмана, Американца рођеног у Азербејџану.

Нико од споменутих не живе више. До њих као и до уметности уопште улази се – кроз цркву.

Поставка нема дизајнера, него сценографа. То је Ана Виброк, позната и вишеструко награђивана позоришна сценографкиња из Немачке. 

„По мом схватању, до уметности се долази преко сакралних терминала. Улаз у њу треба да води кроз нешто што је као црква. Зато смо се у приземљу одлучили за инсенацију црквеног ентеријера. Ако инсталација Милетове активира поставку, инсталација цркве у приземљу је откључава. На други поглед, виде се преломи који мењају перцепцију сакралног. Наша црква нема олтар, исечена је према апсиди, из мобилне сакристије допире куцкање. Инспирација долази из цркве у Витенбергу, оне на чијим вратима је Лутер пре пет векова закуцао својих 95 теза“, објашњава Ана Виброк у интервјуу за РТС.

Фатима Хелберг шири причу о „цркви“ као прологу који посетиоца води у пет чинова поставке.

„Ова изложба је као бина, где постоје просценијум, дубина, бекстејџ, реквизити. Кад уметност посматрате кроз доживљај, онда схватате колико је повезана са вером. Уметност поседује моћ и енергију, због чега улази у простор сакралног. Постоје моменти у вери без којих уметности не би било. Не би постојала, да не додирује исте теме, исте емоције као и религија“, наглашава Хелбергова.

Уметност говори, људи ћуте

Уметничка дела стоје у дијалошком односу. Та реченица се данас чује на практично свим изложбама европских музеја, да објекти уметности комуницирају једни с другима, разговарају, међусобно размењују информације, равнодушни према људима. Рекло би се да је то мода времена, али и многа више – добро је да барем неко разговара.

Свакако се исплати посетити ову изложбу плавих, белих и мрачних соба, у којима се смењују декори готичке цркве и југендстил болнице.