Изложба заборављеног вајара Медарда Роса у бечком Мумоку

Медардо Росо је рођен у Тoрину 1858, умро 70 година касније у Милану. Студирао је уметност у миланској Брери, одакле је избачен због туче. Преселио се у Париз, али је и ту брже губио пријатеље него што их је добијао.

На сав свој бескомпромисни карактер, стварао је елегична дела, смирена, пуна бола, сете и дубоког разумевања за људску природу. Ни то није помогло, јер је за европске националне државе тада почињало време ратова.

„Росо је све чинио да сруши традицију херојског споменика. Његове интимне скулптуре нису имале ништа са монументалним епосом већ су показивале обичне људе, као неаутономне субјекте у пролазним моментима. Светлост је била веза измедју фигуре и простора. Говорио је, сви смо ми игра светлости, материјално не постојимо“, наводи Хајке Ајпелдауер, кустоскиња изложбе.

Росо је радио у серијама истог назива – Еcce puer/Дечак; Portinaia; Carne altrui/Месо туђих тела; Aetas aurea/Златно доба; Болесно дете, Madame X.

Као и Сезана, колеге су га звале „уметником уметника". После Росове смрти, син је купио рушевну цркву у планинском Барцију изнад Језера Комо и основао Музеј Росо. И данас га води Медардова праунука.

„Он је увек био познат међу уметницима, ту је његов утицај непрекинут. Моја жеља је да га коначно упозна и шира публика. Росова уметност је била тешка за савременике, али данас, након што је прошло сто година абстрактних и концептуалних покрета, мислим да су очи епохе спремне да поново погледају Медарда Роса“, истиче Данила Марсуре Росо, директорка Музеја Росо у Барцију.

„Росо је био италијански аутсајдер у Паризу. Ту је већ постојао слављени национални вајар, Огист Роден, па је Росо стајао у његовој сенци. Био је реалиста по темама, импресиониста у употреби светла и атмосфере и радикално је експериментисао са материјалима и процесима“, додаје Хајке Ајпелдауер.

Ако би се Роден и Росо упоређивали по само једној карактеристици, рањивости модела, рекло би се – Роденови модели се херојски руше, Росови антихеројски клизе ка земљу, и не покушавају да се супротставе земљиној тежи. Зато, неки би рекли и само зато је Роден познатији, људи више воле хероје.