Од Марине Абрамовић до Пистолета – уметници траже Светог Фрању у савременом човеку

У Перуђи, у Палати Балдески, изложба „Свети Фрања – наш савременик“ конципирана је као сусрет духовности и савремене уметности. Поставка, инспирисана обележавањем осам векова од смрти Светог Фрање Асишког, окупља дела неких од најзначајнијих савремених уметника, међу којима су Марина Абрамовић и Микеланђело Пистолето.

Свети Фрања, рођен као Ђовани ди Пјетро ди Бернардоне 1182. у Асизију у добростојећој трговачкој породици, као младић одрекао се богатства и посветио живот сиромашнима.

За Фрању сиромаштво је лишавање сувишног, радост је слобода од присвајања, телесност прихватање ограничења. Зато поставка није ритуално давање почасти, већ чињеница да Фрања наставља да буде културно генеративна фигура способна да дотакне религиозну и грађанску имагинацију, етичку и еколошку рефлексију.

Теме драге савременим уметницима. Сиромаштво Алберта Бурија није фолклор убогих, већ материјал изложен до сржи, одбацивање сувишног. Микеланђело Пистолето затрпавањем Венере отпадом показује идолопоклонство поседовању, контрадикцију између химне стварања и културе отпада. Марина Абрамовић нуди круцијалну димензију фрањевачке кроткости. Тело као место тестирања, излагања границама, тело као поље истине.

„Изложена дела, као и поруке Светог Фрање у овој актуелној, изузетно турбулентној и проблематичној епохи, наводе посетиоце на размишљање. Теме су екологија, људскост, повезаност, потрага за идентитетом, суштином постојања, саосећање. Уметност је управо тај инструмент који својом снагом и другачијим виђењем може да нас подстакне и усмери у тражењу правих одговора на бројна отворена питања“, каже Марија Кристина де Анђелис, директорка Фондације Перуђа арте.

Поставка Фрању не представља као свеца, завршну фигуру, већ као активну енергију, отворени лексикон, критичко средство у потрази за аутентичношћу кроз коју тумачимо наш однос са последњима у друштву, са болом, са потрошњом, са природом, са крхкошћу, са светом.

Фрања не престаје да нас позива да напустимо вишак, да се одрекнемо поседовања, окренемо стварању не као ресурсу који треба користити, већ као мрежи односа којима припадамо.

У последњих осам векова једна од константи је човекова потреба за аутентичном димензијом постојања.

Чини се да никада пре човек није био више удаљен од тог циља да би се истовремено у савременом моментуму суочио са свом крхкошћу сопственог постојања.