Џек Лондон: Књиге као живот, живот као књиге

Живот Џека Лондона био је узбудљивији од многих његових романа. Рођен је 12. јануара 1876. године у Сан Франциску као Џон Грифит Чејни – ванбрачно дете.

Његов биолошки отац никада није признао очинство и отерао је трудну мајку. Она се касније удала за фармера Џона Лондона, који је дечака прихватио као пасторка и дао му презиме које ће касније прославити. Дечак је сам изабрао име Џек.

Породица је живела у сиромаштву, па је Џек морао рано да почне да ради: био је разносач новина, помоћник у крчмама, фабрички радник.

Као илегални ловац острига доприносио је породичном буџету, пре него што је прешао „на другу страну“ и радио за рибарску полицију у заливу Сан Франциска, борећи се против криволоваца на шкампе и лососе.

Још пре него што је напунио 17 година, месецима је пловио отвореним морем као ловац на фоке.

Протестни марш, затвор и прекинуте студије

Та искуства обликовала су његов поглед на свет. Пресудну улогу имало је и читање, које га је фасцинирало још од детињства.

Почео је да пише о ономе што је познавао и лично доживео. Његов први текст, о искуствима на броду за лов на фоке, освојио је прву награду листа San Francisco Call.

Лондон је трагао за новим авантурама: прикључио се протестном маршу незапослених ка Вашингтону, био је скитница, провео је 30 дана у затвору – да би са 20 година коначно уписао студије.

После само једног семестра одустао је: желео је искључиво да пише. Пошто од писања није могао да живи, радио је тешке физичке послове, између осталог утоваривао је угаљ у једној термоелектрани. Тамо је упознао мрачну страну капитализма – израбљивање радника који су за све мању плату морали да раде све више.

Наставио је да се образује, читао Маркса и Дарвина и развио снажну политичку свест, коју је износио у ватреним говорима, због чега је више пута завршавао у затвору.

Златна грозница на Аљасци и књижевни пробој

А онда су стигле вести о открићима злата на Аљасци. И њега је обузела златна грозница.

У лето 1897. испловио је са групом авантуриста ка северу. Савладавали су стрме планинске превоје и више од 600 километара дивље реке Јукон, док нису стигли до реке Клондајк, где су, како се причало, могли да се пронађу златни грумени величине песнице.

Потрага за златом показала се као неуспех. Лондон је оболео од скорбута и на крају се, без новца, вратио у Калифорнију.

Ипак, стекао је огромно искуство које је сада желео да преточи у књижевност.

После бројних одбијања издавача, објавио је прву збирку приповедака. Оне су погодиле дух времена са краја 19. века. Лична сведочења о екстремним климатским условима арктичке зиме, неукроћеној природи, чежњи за непознатим, необичним људима и дивљим животињама наишла су на огроман успех.

Међународни пробој остварио је 1903. године романом Зов дивљине, причом о отетом псу који у дивљини Аљаске проналази своју праву природу. Убрзо су уследили Морски вук (1904) и Бели очњак (1906), такође класици који су на нов начин приказали однос човека и животиње у суровој средини.

Репортажа из беде

Лондон није био само писац авантуристичких прича. Био је и оштар посматрач друштвене стварности.

У књизи Људи с дна (1903) документовао је екстремно сиромаштво лондонског Ист Енда. Током истраживања, седам недеља је прерушен живео у том делу града као надничар у поцепаним ципелама и одећи.

Описивао је мрачне, смрдљиве улице, незамисливу беду, децу без будућности која су одрастала међу просјацима, лоповима, пијаницама, насилницима, проституткама и макроима – и често нису доживљавала ни шесту годину. Ова репортажа сматра се претечом истраживачког новинарства.

Лондон је био социјалиста, оштар критичар експлоатације и дечјег рада, и веровао је у могућност промене друштва.

Истовремено, био је дете свог времена: његови расистички ставови и социјалдарвинистичко уверење да опстају само најјачи данас се с правом критички сагледавају.

Кратка, бурна каријера

Лондон је написао више од педесет књига, бројне приповетке и репортаже. Иако самоук, постао је књижевна звезда и један од првих писаца на свету који су могли да живе од свог рада.

Поставио је себи строго правило: писати 1.000 речи дневно, без обзира на стање и место на којем се налази. Цена тог ритма били су стални временски притисак, проблеми са алкохолом и нарушено здравље.

Умро је 1916. године, са само 40 година, на свом имању у Калифорнији, а тачан узрок смрти до данас је предмет спекулација.

Приче Џека Лондона о преживљавању у непредвидивом свету, данас, у 21. веку, делују изузетно актуелно. Његови јунаци боре се са силама природе, друштвеном неправдом или сопственим демонима. Ретко су прави хероји – пре симболизују борбу за идентитет и људскост.

Његов поглед на дивљину био је пун поштовања, али без идеализације. Код Лондона природа није романтична идила нити пука позадина, већ самосталан, моћан актер – сиров, немилосрдан, али и крхак. У доба климатске кризе, такав поглед добија готово пророчко значење.

Сто педесет година након рођења, Џек Лондон остаје противречна и фасцинантна личност: авантуриста, дете радничке класе, светска звезда, друштвени критичар и романописац.

Његова дела показују да приче не служе само да забаве, већ и да објасне свет – и да нека питања која је постављао тада и данас и те како боле.