Сијена или последњи сати слободе

Сијенска република је трајала од 1125. до 1555. у вековима четири и четврт. Њен врхунац је био око 1350, када је велика епидемија куге зауставила, у наставку успорила даљи напредак.

За све време, под кугом и између њених посета, Република је неуморно експериментисала са формама политичке владавине и организацијом власти. Владе/говерни су се звале Деветорица (Governo dei Nove), па Дванаесторица (Dodici), Петнаесторица (Quindici), Десеторица (Dieci), Једанаесторица (Undici); два, па десет приора, између и један милански Висконти кога су брзо отерали. Циљ је био да се пронађе најбоља варијанта смењиве и економски успешне секуларне владе. Хтели су демократију, што су и имали, прилагођено времену.

Сијенци су били успешни, богати, политички напредни, социјално свесни. Уз то спори, некако непрактични, а у уметности тврдоглаво "in stile bizantino", верни готици и златној византијској позадини, и то деценијама након што је Фиренца отишла у Ренесансу. Тако су показивали господство над Фиренцом.

Мирољубиви нису били, што тада нико није био, с тим да су освојено користили за добробит свих својих грађана, не уске мањине. Фреске у Сали географских карти (Mappamondo), највећој просторији Градске палате/Palazzo publico публицо без улепшавања показују сијенске трупе како иду на Grosseto да суседима пусте крв.

До 1555. су Сијенци развили тако јаки колективни идентитет, да су пад под фирентинске надвојводе Медичи, а преко њих и укључење у Римско царство немачких императора, доживели као тектонску катастрофу. Као да се земља поцепала, да се више никад не састави. Кад данашњи путник-емпат сиђе с воза на скромне пероне сијенске железничке станице, прво што чује је шапат „нас се поробило, нас се пробило...“.

У доба без нација, без фиксних територија, без правих држава, у доба кад су цареви држали двор док им смеће и смрад не постану неиздрживи, па ишли да га држе негде другде, очај Сијенаца није био ни примерен ни логичан. А опет је остао стваран, да и данас одређује карактер тог града.

Где идеш да плачеш кад изгубиш државу?

Тај тренутак 27. марта 1555. кад је сијенски говерно капитулирао пред снагама Тосканског надвојводства, нису уметнички пропратили савременици. На фрескираним зидовима Градске палате нема места за поразе. У првој сали од улаза се слави уједињење Италије пре једног и по века, које су поднели сасвим добро. Али да их поразе Фирентинци, то нису сварили ни данас. Као што се види, свако има свој 27. март.

Пораз је визуелно представљен тек 1882, на слици Последњи сати сијенске слободе“/slobode“/Le ultimeore della libertà senes. Аутор монументалног платна, два ипо са скоро пет метара, је Пиетро Алди (1852-1888), сликар из околине Гросета, области где су Сијенци највише освајали. Одатле је јасно колико је сијенски идентитет био заразан. Као атракција и припадање, не као куга.

На слици се види мали исечак Градске палате на главном тргу. У првом плану је капела, заправо минијатурна мермерна црква у форми лође, подизана неколико деценија у захвалност Марији Мајци Божјој да је зауставила кугу 1348. Кад се отворе весели градски водичи, у њима стоји да се на том месту држи миса уочи Палиа, чувене коњске трке око градског трга, оне где побеђују коњи, не јахачи.

Алди је „Капелу пјацу“ насликао у бојама браон печеног окера и чадји, као место неизрецивог очаја, последње сате пред последњи пораз. Жена пред олтаром подиже руке у молитви, иза ње пузи мушкарац у огртачу од зеленог баршуна. Са леве стране прилика у црном удара главом у мермер. Два војника у неверици седе на каменој клупи. Девојчицу с кикама, у узрасту кад се тешко зна разлика између слободе народа и поробљавања, исекло у ногама. Из позадине десно, приближава се група са носилима на којима лежи умирући војник.

Тешко да има слике у историји уметности која шири тако темељно одсуство наде. Можда по емоцијама дођу близу платна са Наполеоновим повлачењем из Москве, на пример она од Адолфа Нортена, Јана Хелминског или Едуарда Швебаха. Али ту је идентификација отежана, осим за Французе, јер се ради о пораженим освајачима. Сијенцима су освајачи ушли у кућу и сломили им дух, то је горе.

Ни поређење са платном Уроша Предића Косовка девојка (1919), које симболизује највећи српски пораз 1389, не достиже очај са Алдијеве слике. Ако се погледа сродан пиета-мотив, где једном лепота девојка, други пут старија жена придржавају главу војника, опет би се рекло да је код Предића више наде. Српски борац се наслања на, уздиже са мртвог турског војника, значи противник је поражен. Знамо да није, али то је свеједно порука наде, хоће једном, има дана, долази боље. Поготово у комбинацији са другом карактеристиком, да га девојка поји водом. Вода је живот, не нужно његов лични, али језиком симбола живот покољења.

На Алдијевој слици војник лежи на камену, шлем бачен поред. Фигура која га држи, свеједно да ли је супруга, мајка или алегорија слободе, не пружа му воду. Не даје му ништа, не гарантује ништа, осим да ће бити ту док не умре. Уз све остало, та условно женска фигура упадљиво носи Дантеов нос и полупрофил. Пакао, ту нема наде.

У провери историјских датума читалац ће наћи да су фирентинске трупе ујахале у Сијену у априлу 1555. То је тачно. Алдијева слика показује датум у марту када је донета одлука да се капитулира. Сијенске власти су тог дана одлучиле да је ситуација безизлазна, да је непријатељ надмоћан, и да спрече даље смрти, послали амбасадора да понуди капитулацију. С мало маште се може рећи, она лежећа фигура у огртачу од зеленог баршуна, то је амбасадор.

Одатле очај сијенских грађана, јер знају шта долази. Одатле и наслов, Последњи сати слободе. Фирентински освајач још није ту, потрајаће данима док стигне, али да ће доћи, то је извесно.

Платно Пиетра Алде нећете пронаћи у Градској палати, јер у њој има места само за победе. Видећете га стотинак метара даље према катедрали, у Музеју Santa Mario della Scala, бившој Болници Марије од Степеница. Тамо заузима добар део зида у једној пустој, по декору занемареној сали резервисаној за романтизам деветнаестог века.

Управо то је још један драмски моменат са Алдијевог платна. Сликар за сетинг није изабрао сијенски Дуомо, катедралу, већ Градску палату. Сијенци нису ишли да плачу пред симболима небеске, већ земаљске моћи. Бог им је био сигуран, толико су му веровали, иако су религиозно били доста млаки, само пазили да се не примети. Али су град изгубили, слободу и понос изгубили, то им је било много горе. Зато клече и гурају се пред минијатурном црквицом-лођом, јер она плитко провирује с фасаде иза које су столовале владе људи за људе.

Bene comune: Све за јавно добро

У време највеће политичке и економске моћи, а то је прва половина четрнаестог века, Деветорица су наручила фрескирање сале у којој су се састајали и која се тако и звала, Сала Деветорице. Била им је потребна круна успеха. Успут, и подсетник да неће скренути са пута добре владавине.

Ангажован је локални уметник Амброђо Лоренцети/Амброгио Лорензетти (1290 – 1348), који је три зида покрио са шест међусобно повезаних алегоријско-наративних сцена. Централни најужи зид заузима Алегорија добре владавине. У горњем регистру, статично и достојанствено, седе персонификације Правде, Мира, Храбрости, Разума, Доброте и Умерености, а између њих једини мушкарац, алегорија Сијене као bene comune, добре заједнице. Изнад Правде лебди Сапиентиjа, Божја мудрост.

Тако су Деветорица улазила у салу, кроз врата испод Добре владавине. Правда и опомена су им седеле за вратом. Када би се распоредили за столом, поглед би им се отварао на два дужа зида. С десна, гледано према Доброј владавини, ређале су се у логичном следу Ефекти добре владавине у граду, па Ефекти добре владавине на селу. Сви раде за живот.

На супротном зиду, с десна на лево, у нелогичном следу за наше културе које читају у обрнутом смеру, показана је Алегорија лоше владавине, у наставку Ефекти лоше владавине у граду и Ефекти лоше владавине на селу. Централну позицију заузима алегорија Тиранина, хибрид човека, вукодлака и ђавола, са побочним персонификацијама Суровости, Издаје, Преваре, Беса, Свађе и Рата.

Фреске с ефектима лоше владавине су застрашујуће. Биле би и горе да нису тако оштећене. Питање је зашто су у таквом стању, да ли због тога што су се излизале од честе употребе, или је фалила мотивација за њихово одржавање. И оно што је остало је довољно – све се распада и руши, ништа се не одржава и не поправља. Једина мануфактура је производња оружја. Земља лежи необрађена, животиње крепавају, влада глад. Две војске с две стране марширају једна на другу. Нико не ради, осим за смрт.

„Буон“ и „мал говерно“ Лоренцетија су и данас магнет који привлачи на стотине туриста дневно. Није грешка рећи да осим на особуко, људи екстра долазе у Сијену да виде добру и лошу владавину, без обзира какву имају код куће. Ствар је само у томе да тај ликовни програм ни уметник ни Деветорица нису тако звали. Како тачно, није познато. Двеста година касније је Вазари те фреске звао „Слике Мира и Рата“, што има смисла. Касније интерпретације су „Поеме моралног васпитања“.

Кад тачно су Лоренцетијеве фреске не само у слици него и по имену постале програм политичких алегорија и последица, није познато. Најбоље је типовати на средину деветнаестог века и рађање историје уметности као академске дисциплине. Имена одговарају пројекцијама низа генерација, укључујући и данашње, које сањају добру владавину и надају се да она неће скренути у лошу.

То су сијенски грађани оплакивали у марту 1555, да губе избор измедју домаће добре и домаће лоше владавине.

Градитељи против рушитеља

Свеједно да ли у секуларним институцијама или сакралним објектима, сијенски ликовни програми откривају непобитни фокус: На зидање. Напредак се у Сијени мерио градњом. Не у првом плану као архитектуре, већ више технички, као ствар конструкције, инжињерства, планова, скела, шестара и мистрије. Страст подизања и одржавања кућа није само везана за Сијену, већ за све градове и насеља који су били део њене републике, као Сан Дјимињано, или Пиенца.

То је прича коју причају Ефекти добре владавине, градња. Сви журе, на селу се окопавају њиве, скупља жито, гаје се овце, воде се свиње на клање. У граду раде занатлије, праве се ципеле, носе се бале свиле, броката и вуне, група лепотица, наводно Венериних ћерки, игра на тргу. Изнад свега лебди полет добре градње, подижу се скеле, окупљају каменоресци, дрворесци и зидари, а архитекте заузимају позе да их се препозна у гужви градилишта.

Некад би неимари направили добро, али није имао ко да настави. Није било никог да одржава, као што показује детаљ из Лоше владавине. Некад су се градитељи уздали у вишу силу, на пример на полиптиху Свете Фине у Пинакотеци Сан Ђимињана. Надстрешница на новој згради се руши, радници падају, али се с неба спушта светица Фина да их ухвати.

Некад су рушење прихватали са резигнацијом, као понизност пред вишом силом. Бог сруши, Бог подигне. Катедрала у Сан Ђимињану на читавом левом зиду дугог брода показује старозаветни фреско-циклус. На једној од слика види се како Јахве за опкладу руши Јовову кућу и убија му децу. По писаним доказима, опклада је била са Сатаном, али је могла да буде и са Тиранином из Лоше владавине.

Судбина Јова иде даље, каже наративни тон фрески. Даће Бог, иако не више исту децу, али можда бољу кућу.

Градили су Сијенци с пуно елана. Повремено би им се ствари рушиле, али су они ишли даље, све до марта 1555. Онда више нису ишли даље, него су се вртели у кругу, што, с обзиром на лепоту Сијене, и није тако лоша судбина, напротив.