Сто година од обнове Његошеве заветне цркве

Можда је знао да ће његови стихови вековима о истом сведочити, али да ли је могао наслутити да ће и његова смрт то потврдити? Земни су му остаци покопавани, ископавани, преношени, враћани, а над њима се и данас спори чији ли су, је ли оно што је био и коме је припао.

„Ја хоћу да ме сахраните под ону цркву на Ловћену. То је моја потоња жеља коју од вас иштем да је испуните и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинити, мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам на душу”, оставио је народу у аманет.

Завет је ратном силом раскинут, да би се потом два пута испоштовала воља великог владике и његове кости враћале на Ловћен, а онда у мирнодопско доба узето је право на мир мртвом Његошу.

Његош је умро 31. октобра 1851. године и сахрањен у Цетињском манастиру, како би се гроб сачувао од турског скрнављења. Четири године касније, посмртни остаци пренети су у цркву-капелу на Ловћену, посвећену Његошевом стрицу, Светом Петру Цетињском, подигнуту по Његошевој замисли, и за коју је сам поставио камен темељац и одредио себи за вечни конак.

Замислио ју је као „највисочији олтар на којем се служи небеска литургија”. У Првом светском рату, Аустроугари су капелу бомбардовали, а по капитулацији Црне Горе, Његош је ексхумиран и пренет поново у Цетињски манастир.

Црквица на Ловћену је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика аустријском освајању Ловћена „бастиону српства” како је окупатор сматрао.

Ослобођење је било брже, споменик није ни започет а већ 1920. Архијерејски сабор доноси одлуку о обнови капеле на Ловћену.

Упућен је позив краљу Александру Карађорђевићу и стигао је одговор: „То треба да буде један видни споменик захвалности данашњег поколења песнику слободе, Владики Раду. Ја се од срца одазивам и ја ћу од срца да сносим све трошкове”, саопштио је краљ уз жељу да се употреби и мермер са Венчаца крај Тополе као симбол уједињења две династије.

Изградњом је руководио чувени руски архитекта Николај Краснов, чувајући првобитни изглед и величину капеле и уградњом половине камена из старе цркве. На врх куполе постављен је крст од мермера са Венчаца. Под је поплочан мермером са Брача а иконе је израдио Урош Предић.

Радови на обнови капеле почели су у лето 1924. и завршени за годину дана 20.септембра 1925. на Цетиње стижу краљ и краљица.Сутрадан у рану зору, архијерејском службом почиње свечаност повратка Његошевих земних остатака у капелу под небеским сводом Ловћена.

Говор држи епископ Николај Велимировић, а затим поворка креће кроз варош. Ковчег је положен у саркофаг покривен мермером с круном такође мермерном и Његошевим ликом у мозаику.

У камену донетом из Његуша,златним словима израђени су цитати који су већ нашли место у народном предању: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити” и  „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит догори, нити свјетлост губи”.

У саркофаг, краљ Александар спустио је свој мач и Албанску споменицу коју је скинуо са груди. Тако је свој мир по други пут нашао вољени Владика Раде. Неће то дуго потрајати. Почиње Други светски рат, нова разарања, стижу и до  Ловћена, али то није ништа наспрам онога што ће у миру дочекати „највисочији небески олтар“.

Године 1952. Централни комитет Комунистичке партије и Влада Црне Горе, почињу разговор око рушења Његошеве заветне цркве и изградње маузолеја на њеном месту, по идејном решењу Ивана Мештровића.

Наум је остварен тек 1974. године. Камен капеле је посложен на ветрометину Иванових корита подно Ловћена, а Његош је по по четврти пут сахрањен, сада у крипти маузолеја по туђој вољи и замисли.

Сто година је прошло од прве обнове Његошевог завета сазданог од камена части вере и поштења. Педесет три године је прошло од последњег рушења. Тачно толико траје борба да се владика врати у своју цркву „како не би био једини владика на свету на чијем се гробу не врши опело”, како је ту борбу сажео песник Матија Бећковић.

Све су даље од те замисли Његошеви земни остаци, док у миру римокатоличке цркве у свом родном месту почива Иван Мештровић. Све што вам се чини нелогичним, објасниће вам поново Владика Раде.

Отворите опет Горски вијенац или Лучу микрокозму. Чекају вас тамо одговори на сва питања које постављамо и себи и другима тумарајући овоземаљским животом.

Изложбу аутора мр Душана Бабца, члана Крунског већа, о стогодишњици обнове Његошеве капеле на Ловћену, можете до краја новембра видети у Белом двору у Београду. Поред фотографија, Изложбу, захваљујући Југословенској кинотеци, прати и недавно рестауриран филм снимљен током обнове капеле и пута краља Александра и краљице Марије по Црној Гори и Јадрану.