Нобеловац Краснахоркаи: Нисам хтео да будем писац, јер нисам желео да будем нико

„Ово је више од катастрофе!“, прве су речи које је Ласло Краснохоркаи рекао када су га позвали из Нобеловог комитета и питали како је реаговао на вест да је овогодишњи лауреат.

„Сећате ли се, то је била прва реакција Семјуела Бекета након што је добио Нобелову награду. 'Каква катастрофа!'. Зато сам вам прво рекао да је ово више од катастрофе. То је срећа и понос. Веома сам срећан и веома сам поносан јер ми то што сам у низу који садржи толико великих, заиста великих писаца и песника, даје моћ да користим свој језик, свој изворни језик, мађарски језик, и заиста сам веома поносан и веома срећан што користим овај мали језик. Захваљујем се пре свега читаоцима и свима.“

У првом и једином интервјуу који је дао за медије, Националналном радију Шведске, Краснахоркаи признаје да је смирен, али истовремено и веома узнемирен, мада срећан. „Знате, ово ми је први дан у животу да сам добио Нобелову награду.“

На питање шта га је навело да се посвети писању, одговорио је да је стар и не може да се сети, али може да одговори, јер је писац и има маште.

„Оно што је скоро извесно тачно, прво сам желео да напишем само једну књигу. И нисам желео да будем писац јер нисам желео да будем нико (у неким ранијим интервјуима је говорио да је желео да буде музичар). После тога, годинама касније, не знам колико, открио сам да мој роман Сатантанго апсолутно није савршен и није оно што сам желео да кажем.“

Затим је, како каже, желећи да исправи први роман, написао нову књигу и свог издавача у Мађарској замолио да је објави без његовог имена, само са насловом. Али није био задовољан, па је у трећем покушају написао Меланхолију отпора, са којом је на крају био задовољан, или је бар могао да је „поднесе“.

„Али касније, месецима, годинама касније... пронашао сам неке ствари и у овом роману које не желим. И тако сам почео да пишем нову књигу да бих исправио прве две“, испричао је Краснахоркаи за Национални радио Шведске.

„Желео сам да се удаљим од својих књижевних предака“

Често описиван као постмодерниста, Краснахоркаи је познат по својим дугим, вијугавим реченицама (свако од 12 поглавља Сатантанга састоји се од по једног пасуса) и врсти неумољивог интензитета који је навео критичаре да га упореде са Гогољем, Мелвилом и Кафком.

„Краснахоркаи је велики епски писац у централноевропској традицији која се протеже од Кафке до Томаса Бернхарда, а карактерише га апсурдизам и гротескни ексцес“, навео је Андерс Олсон, председник Нобеловог комитета.

Краснахоркаи је 2014. године за Њујорк тајмс рекао да је покушао да развије „апсолутно оригиналан“ стил, додавши: „Желео сам да будем слободан да се удаљим од својих књижевних предака, а не да правим неку нову верзију Кафке или Достојевског или Фокнера.“

Сузан Сонтаг га је описала као „савременог мађарског мајстора апокалипсе“, док је В. Г. Зебалд похвалио универзалност његове визије. Књижевни критичар Џејмс Вуд једном је написао да се његове књиге „продају као ретка валута“.

На питање како би описао свој рад у интервјуу за Гардијан 2015. године, Краснахоркаи је рекао: „Слова; затим од слова, речи; затим од тих речи, неке кратке реченице; затим још реченица које су дуже, и углавном веома дуге реченице, и тако 35 година. Лепота у језику – забава у паклу.“

Људима који први пут откривају његов рад, поручио је: „Ако постоје читаоци који нису читали моје књиге, не бих могао да им препоручим ништа за читање; уместо тога, саветовао бих им да изађу, седну негде, можда поред потока, да не раде ништа, да не размишљају ни о чему, само да седе у тишини попут камења. На крају ће срести некога ко је већ читао моје књиге.“

„Никада нисам желео да пишем политичке романе"

Краснахоркаи је годинама био међу фаворитима на кладионицама за освајање Нобелове награде. Он је други Мађар који је награђен, после Имреа Кертеса, романописца јеврејског порекла који је преживео Холокауст, 2002. године.

Иако је Краснахоркаијев рад често хваљен због својих политичких призвука, он је одбацио идеју да пише политичке алегорије.

„Никада нисам желео да пишем неке политичке романе“, рекао је за Њујорк тајмс 2014. године. „Мој отпор комунистичком режиму није био политички. Био је против друштва.“

Па ипак, његов рад често садржи критике ауторитаризма и успона десничарске идеологије. Краснахоркаи је такође критиковао ауторитарног лидера Мађарске Виктора Орбана и његову странку Фидес – ризичан став у време када се писци који говоре против владе често суочавају са узнемиравањем, рекла је Отили Мулцет, која је превела око пола туцета његових књига на енглески.

„Он држи ово огледало сатире мађарском друштву“, рекла је Мулцет. „Био је веома храбар у изношењу става да није баш задовољан Орбаном.“

У објави на друштвеним мрежама, Орбан је честитао Краснахоркаију на Нобеловој награди и рекао да он „доноси понос нашој нацији“.

Краснахоркаију није пријатно да буде истакнут као друштвени или политички прогностичар. Рекао је да се никада није осећао пријатно говорећи о свом раду и да себе не види као „део књижевног живота“.

„Писање је за мене потпуно приватан чин“, рекао је за The Paris Review. „Стидим се да говорим о својој књижевности - то је исто као када бисте ме питали о мојим најприватнијим тајнама.“