Сајам савремене уметности у Бечу: Уметност за спас света

Овде је за читаоце РТС-а издвојено неколико аутора из Средње Европе чији радови руше или подржавају најактуелније диспозитиве савремене уметности.

Уметност се мења. То да њени производи имају карактер универзалне робе, некад је једини континуитет са уметностима прошлих времена.

Политика, тако присутна у програмима Сајма савремене уметности у Бечу последње три године, повукла се у други план. Сада сценом владају егзистенцијалне тескобе, страх од краја цивилизације и наговештај друштва без морала. На супротном крају, и добро је да га има, раширили су се весели ескапизам и савремени друиди.

Случај 1: Маја Бојанић и прабака из Босне

Овог пута су се на Сајму појавиле и институције, као аукцијска кућа Доротеум, новопостављени Музеј бечког акционизма (флуксус/нео-дада) или Факултет примењених уметности.

Код овог последњег је за читаоце РТС-а од интереса суделовање младе уметнице из Словеније Маје Бојанић, рођене 1997. у Љубљани. Њен дипломски рад је омаж старој Југославији, видео-споменар посвећен њеној прабаки, босанској Српкињи.

Инсталација снимана под инфрацрвеним светлом носи наслов „Твој је свет у коме ја нисам позвана“/Yours is the world in which I move uninvited.

Судбину Мајине прабаке деле хиљаде људи из Србије, Босне и других крајева некадашње Југославије, који су крајем осамдесетих и почетком деведесетих живели у Словенији.

Општа прича је позната, с тим да се Бојанићева сада фокусира на једну породичну епизоду. Да би лакше добили пристанак грађана за самосталност 1991, власти у Љубљани су обећале да ће свима који су се ту затекли, без обзира где су рођени, бити гарантовано словеначко држављанство.

У таквим ситуацијама се у европским јавностима често постави питање, колико добронамерно, толико игнорантско, „па шта су радили у Словенији?“. Одговор да је то била једна држава, да су људи ишли за послом и професијом, да су заснивали породице и настањивали се на читавој територији, често дође као изненађење.

Тада, 1991. године, из визуре нових власти приоритет је био да се грађани умире како државна транзиција неће мењати њихов статус. После постизања самосталности, одједном је била друга прича. Хиљаде људи из других крајева нестале Југославије су преко ноћи изгубили службену егзистенцију.

Постали су људи без пасоша, без држављанства, без идентитета, без записа у службеним регистрима. Таква судбина је задесила и неке чланове Мајине породице. Сада је она направила дипломски рад у Бечу и подигла га као споменик прабаки „која је два пута престала да постоји, једном кад је изгубила грађанска права, други пут кад је умрла“, каже Бојанићева.

На екрану се назире кухиња старомодног типа, којом се неко креће, чисти, спрема, али је особа видљива само преко трагова које оставља. Тело је невидљиво, нестало, по трећи пут: из евиденције, из живота, сада и из уметничке фигуралности.

Прабака има име, али ауторка не жели да се оно спомиње. Жели да остане анонимно, да уметност не аболира државни грех над невинима. Лично име би поправило потез тадашњих власти, што праунука Бојана не жели, већ својом видео-инсталацијом инсистира на лошој савести колектива.

Случај 2: Марко Ђурђевић и плаве шуме

Аустријска Галерија Гуггинг је дошла са двојицом уметника, чији радови стоје у свесном и планираном међугенерацијском дијалогу.

Старији је Леополд Стробл, рођен 1960. у Мистелбаху. Млађи је Марко Ђурђевић, рођен пре 24 године у Бечу, од српских родитеља.

Ђурђевић је по свему изузетна појава. Одрастао је у дечјем дому у Клостернојбургу поред Беча, у групном режиму, о трошку државе, без родитеља. Завршио је графичку школу. Како је то у Аустрији обичај са питомцима из домова и сиротишта, држава га је са 18 година послала у свет да се сам издржава.

То Ђурђевић ради доста добро. У уметности је аутодидакт, некада би се рекло „наивац“, али данас „наивна уметност“ означава једно одређено струјање у времену, не и савремене приступе уметности.

Колико је његов уметнички изражај сигуран и маркетиншки атрактиван, показују награде које је добијао, још више чињеница да већ има професионалну галерију која га прати.

По стандарду на тржишту уметности, никада уметник не тражи галерију, јер оне и не одговарају на такве покушаје за успостављање пословног односа. Важи обрнуто правило, да галерије проналазе и одабирају уметнике.

У том смислу је Марков успех већ импресиван.

Од уметника представљених у овом тексту, он се једини бави чистим и класичним сликарством. Као графичар, ради и дрворезе, али у тренду где сликарство нестаје у корист објективнијих уметности, добро је споменути којим путем је Марко кренуо, носталгичним.

У свом плавом циклусу аутор се бави природом, шумским пејзажима, ритовима и морским обалама, увек испражњеним од људи и окупаних поноћно модром бојом.

Са Ђурђевићевих слика посматрача запљускују емоције туге, бола, смрти, усамљеног детета, отпора и самоизлечења.

Случај три: Жолт Ковач, Нина Ивановић, врхови и блобови

Жолт Ковач (Панчево, 1975) и Нина Ивановић (Београд, 1986) су најновије аквизиције крагујевачко-београдске галерије Риме.

Код обоје се показује већ споменута карактеристика у галеријским, сајамским и колекционарским трендовима, а то је отклон од класичног сликарства ка експерименталном објекту у различитим степенима контекстуализације.

Нина ради са жицом, која има троструку улогу – да у себи затвори и изолује простор, да цитира историјско-уметничко наслеђе чисте линије, и на крају, да репрезентује сасвим реалне топографије.

Читав један зид на штанду Риме у Бечу показивао је планинске врхове Миџор, Бабин зуб и неколико дурмиторских шпицева. Дурмитор се први распродао.

Ковач такође обухвата простор на својим сликама-објектима, иако је ближе од Нине диспозитиву равне слике. Он је човек израстао око детета, хомо пуер за кога је уметност поље слободе.

Иронија и самоиронија, хумор, празно време и креативна доколица, помпа уметности и демистификација уметничког процеса, све се то окупило на Ковачевим „Глупим сликама“. То је назив који је дао циклусу веселих „блобова“, колористичких мрља и амеба распоређених на носачима од алуминијума.

Не мањка ни строгости на Ковачевим плочама и платнима, насталим у комбинацији спрејне фарбе, уља и акрила. Блобови су отисци такозваног „блобизма“ у архитектури, компјутерски генерисаног биоморфизма у зградама једног Френка Герија, Питера Кука или Јана Каплицког.

Ништа није тако весело и модерно као постмодерна, што је спознаја којом владају и Ивановићева и Ковач.

Случај четири: Игор Доброволски, Лиза Либенко, црна папрат под месечином

Галерија Карпучина из Прага је имала оригиналан начин да пресече протрчавање сајмом. Одмах на улазу њиховог штанда је седела, полулежала, женска фигура у природној величини, главе деформисане плодовима земље.

Аутоматска реакција је шок, поготово кад се гледа у брзини. Реч је о скулптури од пластике, дрвета и текстила пољског уметника Игора Доброволског (р. 1987, Јелења гора/Вроцлав). Ако се прескочи баријера психолошког синдрома „необичне долине“/uncanny valley, где објекти делују тим застрашујуће што су сличнији живим људима, долази се до сталоженијих тумачења ауторовог опуса.

Скулптуре Доброволског имају за циљ да пробуде хуманистичку и хуману агенду у уметностима. Оне баве питањима системске неправде, расподеле богатства, занемарених сиромашних и, као и млади Марко Ђурђевић у сликарству, варљивошћу сећања.

Слике-објекти Лизе Либенко (р. 1996, Праг), још једне уметнице са штанда Карпучине, нуде меланхолију и декаденцију као тачке за идентификацију савремености.

Код ње природа није интервенција која прекида човекову егзистенцију, већ тајанствено и магично својство које се отвара погледу тек под пуним месецом.

Из равнине платна пробија се шибље и жбуње. Ноћ је равна, биљке имају волумен. Оне су хибридно обликоване имитације реално постојећих халуциногених, отровних и медицинских биљака.

Беладона, буника, татула/кужњак, папрати и цветови амбивалентне намене, сви они избијају из ноћних пејзажа и руше се преко формата слике на зиду.

Објекти Либенкове имају нечег ослобађајућег. Оне су репрезентације човечанства које је обавило све еволуционо задате послове, и сада мирно може да чека долазак апокалипсе.

Случај пет: Весели људи Данијела Францела

Галерија Рицуто из Палерма представила је у Бечу радове Данијела Францеле, годиште 1978. Францела је рођен у Палерму, од 2019. је професор скулптуре на сицилијанској Академији уметности.

Као и галерија која га заступа, Францела има уске везе са Диселдорфом. То је још један пример за актуелни тренд где галеријске политике идентитетски повезују земље Средње Европе више него ЕУ политике.

Аутор ствара објекте хибридног материјалитета, користећи латекс, теракоту, керамику, смолу и цементе. Када наступа као сликар, производи старо на нов начин, дигиталне фреске.

У Бечу је Францела представљен са групом керамичких „људи“ величине баштенских патуљака. Фигуре долазе из различитих нарација и не деле причу, само постоље.

То аутоматски идентификује главне елементе његове уметности, која, једина од овде изабраних аутора, долази из конструктивистичке парадигме. Знакови које аутор користи су изоловани и семантички отворени. Кад симболи силом уметничке интервенције постану инокосни, онда се у даљој употреби појављују као језик.

Група керамичких фигурина показана на сајму је илустрација таквог стила. На први поглед виде се весели људи који се забављају. На други, рекло би се да њихове приче имају везе с насиљем.

Могуће је и једно и друго. Питање је само у ком моменту ће неко престати да гледа, кад види весеље, или кад види претњу.