„Хитлеров балкон“ у Бечу: Како упокојити историју

Већ 80 година аустријска културна политика размишља како да с балкона у бечком Хофбургу на Тргу хероја истера Хитлеров дух, а да сачува балкон. Управо отворена изложба у Музеју савремене историје нуди три уметничке контекстуализације.

Такозвани Нови Бург је последњи објекат који је убачен у архитектонски комплекс Хофбурга, низа репрезентативних дворских простора из којих су владали Хабсбурзи.

Нови Бург је замислио (прет)последњи цар Фрањо Јосип, нацртао чувени архитекта Готфрид Земпер, изводио Земперов асистент Карл Хазенауер, а довршавали променљиви тимови. Изградња је испала скупља него што се планирало. Радило се четири деценије, темељи су тонули јер је испод био стари сплет тунела за војну одбрану од Турака и Француза, како када.

Објекат савијене нео-ренесансне фасаде је завршен тек 1913, и то као остатак оригиналног царског нацрта, у граду који се спремао за рат у коме ће изгубити империју.

Иако нису знали шта би са Новим Бургом, све власти аустријске Прве републике (1918-1938) су препознале вредност балкона на средишњем ризалиту. Он обухвата масу, усисава је, затвара са стране, прави монументалну бину која психолошки делује на окупљене. При томе и није балкон, већ алтан. Разлика је у конструкцији – алтан има властите носаче, стабилнији је, док балкони „висе“ на фасади.

Алтан Новог Бурга је од самог почетка био у репрезентативно-политичкој функцији, али ниједна га не би тако компромитовала као Хитлеров говор из марта 1938.

Фотографије и филмски извештаји с догађаја, где Хитлер држи говор, а испод њега пола милиона људи виче „Зиг хајл!“ (на немачком Sieg Heil!, што значи живела победа), и данас горе у колективној меморији Аустријанаца. За њих је, још горе за свет, тај алтан постао симбол добровољне аустријске предаје Трећем рајху.

Сходно томе, негативне емоције домаћих су се после рата обрушиле на алтан. Створена је бизарна ситуација, као да је говор држао алтан, а не Хитлер. Како је време пролазило, националним и градским властима све је више сметала издржљивост негативних стереотипа.

Егзорцизам архитектуре

Само се по себи разуме, да се од 1945. године до данас више нико није усудио да држи политички митинг на том месту.

Уз то се појавио и нови проблем. Показало се како није довољно да се алтан заобилази и не користи, да се затвори за посетиоце, што он све ове године и јесте био. Тако празан је деловао још страшније. Национална културна политика је константно била у дилеми како извршити егзорцизам над „Хитлеровим балконом“. Тражиле су се идеје, организовале изложбе, отварали конкурси, али до дана данашњег није одлучено ништа конкретно.

Оснивање Музеја савремене историје 2018. године у репрезентативним просторима директно иза алтана/балкона донело је осећај ургентности. „Контекстуализација“ је постала чаробна реч за тај тип проблема. Она се све чешће чује и у односу на друге архитектонске објекте и споменике који се доживљавају као непријатни историјски сведоци.

У пракси, то изгледа тако да се зграда за коју се претпоставља да је опседа дух зле историје „контекстуализује“, претвара у ловину слободних уметничких идеја и перформанса.

На управо отвореној изложби (22. априла) у Музеју савремене историје иза алтана, представљене су три макете које мењају смисао „Хитлеровог балкона“. Све су рађене у сарадњи са Универзитетом уметности из Линца.

• Решење „Вечна стража“ (аутор Франц Васерман) завија средњи ризалит у потпуну црнину. На алтанској конструкцији стоји велики гранитни блок из каменолома у коме су радили логораши у Маутхаузену. Макета делује као огромна некропола усред града и тешко да би укинула негативну чаролију тог објекта, пре би је живу сахранила.
• Решење „Алтан под кровом“ (аутори Рамеш Даха и Фабијан Антош) затвара конструкцију одозго огромним блоком прозирног плексигласа. Намера је да се код посетилаца изазову две супротне сензације – да гледају слободно у простор и да се истовремено ломе под тежином блока.

• Решење "Good Riddance" (аутор Габријела Едлбауер) предвиђа да се алтан увуче у зграду и окрене ка унутрашњости. Оно је финансијски најзахтевније, јер тражи да се читава конструкција скине и поново подигне пар метара даље, заклоњена од погледа споља. Видели би се само обриси кроз прозор који подсећа на крематоријуме из нацистичких логора. То је и по наслову најрадикалније решење, у слободном преводу „дођавола с њим“.

Тешко је замислити да ће и од овог идејног конкурса нешто бити. Сва три пројекта су изабрана по уметничком и симболичком ефекту, а да још нису консултовани ни статичари, ни архитекте, ни државне установе за заштиту споменика културе.

Тема и даље остаје у домену симболичког упокојења архитектуре која смета, али се нико не усуђује да је такне из страха да јој не подигне атрактивност за ревизионисте.

За посетиоце Музеја савремене историје тераса и даље остаје затворена.

Најдаље докле смеју су стаклена улазна врата, али одмах поред стоји дигитална интерактивна табла где могу да напишу шта би они направили с „Хитлеровим балконом“ кад би их неко питао.