Губитак језика значи губитак историје, културе и идентитета народа

И код нас у самом српском језику полако нестају локални говори, наводи Александар Репеџић. Нестаје лужнички говор, пиротски говор, говор у Димитровграду. Уводе се туђице и сам језик се мења и модификује у складу са потребама 21. века.

„Имамо пример у свету како нестају језици. Ту бих навео пример апуако из Мексика, где имамо свега два говорника, они међусобно не причају. Стварно не бих волео да ми дођемо у такву ситуацију, и да се на тај начин изгуби језик“, додаје Репеџић.

Такође, влашки језик је јако угрожен, а највећим делом узрок су разни политичко-економски фактори. Миграције из ових крајева од шездесетих, седамдесетих година ка земљама западне Европе довеле су до тога да млађе генерације или уче, или не уче језик, или га уче погрешно и језик се мења.

„Пре неких двадесетак година, када сам кренуо да се бавим истраживањима још као студент, може се видети како се разликовао влашки језик тада и сада. Друга ствар, у школама се данас учи влашки језик, али некада и сами наставници уче погрешно јер не постоји катедра за влашки језик“, напомиње гост Јутарњег програма.

Лужнички говор, на пример, људи у Бабушници се труде да очувају свој говор, да забележе што више речи, а Драгољуб Златковић у Пироту је забележио и направио пиротски речник.

„У 21. веку се брже живи него раније. Затим, ту је присуство медија, интернета, телевизије, све нам је то доступно, тако да је више фактора који утичу на мењање и олако прихватање туђица и страних обичаја“, наводи антрополог.

Изазови глобализације и очување традиције

Традиција у Србији се суочава са изазовима глобализма, али уколико негујемо нашу традицију, уколико на прави начин презентујемо саму традицију без сензационализма, кроз обичаје, неговање културе могуће је заштити се од тих утицаја. Саме локалне заједнице морају бити свесне колико је сама традиција битна и зашто је важно да се уписом у регистар нађе на листи нематеријално-културног наслеђа, што је начин да се обезбеди неговање културе, обичаја и традиције, наглашава гост Јутарњег програма.

Дигитализација је начин очувања културног наслеђа, али њено спровођење варира од институције до институције које се баве дигитализацијом.

„Многе институције, нажалост, нису започеле дигитализацију, иако је то програм још од 2013. године. Дигитализација може да допринесе очувању народне традиције. Такође, доступно је доста тога и на друштвеним мрежама, Јутјуб каналима, где могу да се виде обичаји, да се људи упознају са самом традицијом“, наглашава Александар Репеџић.