Монографија „Дај, бабо, главу“ открива како је заиста пропао рокенрол

Прошло је 35 година откако је настао филм „Како је пропао рокенрол“. Ауторка монографије „Дај, бабо, главу“ Владислава Војновић, уз помоћ 41 саговорника који су учествовали у настанку омнибуса, вратила нас је у време када је филм крчио свој пут ка легенди.

Зелени зуб спасавао је путнике од Супер Риџе постваљајући клупу на пругу, испред трамваја, на станици Чекић јер се ту чека, то јест чекића. Многима данас то није јасно, а пре 35 година када је премијерно приказан филм Како је пропао рокенрол, било је очигледно.

„Цео један београдски сплин тај филм је успео да ухвати крајем оног времена које је неумитно нестало, а кад је тај филм направљен некако су сви имали осећај да је то тек почетак“, каже ауторка управо представљене монографије Дај, бабо, главу, Владислава Војновић.

Три оригинална сценарија, 250 фотографија, 41 прича стало је на 400 страна монографије. Ауторка наглашава да су за ово подсећање на култни филм Како је пропао рокенрол заслужни издавач Предраг Буца Поповић, власник и главни урадник „Поп букса“, који је настао из некадешњег портала Поп бокс, и Горан Тарлаћ који је тамо такође урадник.

„Замолили су ме да напишем књигу о том филму у тренутку кад су желели да на неки начин обелаже 20 година од смрти Бранка Вукојевића, некадешњег уредника Џубокса, можда једног од најбољих рок критичара у оној и овој земљи“, објашњава гошћа Београдске хронике додајући да је најпре одбила да пише монографију.

Према њеним речима, било је тешко и тужно прикупљати материјал и разговарати са људима који су учествовали у настанку филма.

„Објашњавала сам да то није само о главним глумцима, о три редитеља или о троје сценариста. Успела сам да наговорим неке људе да напишу своја сећања. Нема Соње Савић, нема Бате Живојиновића“, наводи Војновићева и додаје да су неки учествовали драге воље и са пуно елана, духа и емоције.

Од 41 саговорника Владислава само са Којом из „Дисциплине кичме“ није лично разговарала: „Нисам путовала у Лондон. Тамо је са њим разговарао Буца Поповић и послао ми аудио-снимак. Пустила сам да што је могуће више људи говоре аутентично. Ако је неко говорио кратким реченицама, тај је такав остао, ако је неко псовао, остало су псовке, ако се неко пуно смејао, остао је тај смех“.

Монографија је, како Владислава истиче, због тога мало „немонографична“.

„Филм је много значио генерацијама у то време. Не само због музике, чини ми се да је образовао генерације и оне које су дошле касније. Нисмо веровали да би могао да пропадне рокенрол. Нисмо наслутили да могу народњаци све да узму. Филм је ипак наслутио“, поручила је Војновићева.