Кафкин мит – јасно и загонетно, апсурдно реалистично

Кафка је дотеривао последњу верзију збирке прича „Уметник у гладовању“, Дора се бринула о свему, Роберт о морфијуму. За туберкулозу ларинкса није постојало ништа друго. Тек је смрт писца апсурдног реализма ову зграду ставила на мапу светске књижевности.

Не одмах, пола века касније. Данас је и она део Кафкиног мита, али шта је „мит Кафка“?

„Кафка пише једноставне реченице. Кратке, без тешких метафора или слика које захтевају велики труд да се схвате. Свеједно остају загонетке. Та дискрепанца између јасноће језика и закључаног смисла, стално сељење читаоца између једноставног језика и неразмрсивог текста, то је оно што чини Кафкин мит. Кафкина јасна реченица углавном долази из његовог дневног посла правника“, каже председник Аустријског удружења Франца Кафке Манфред Милер.

Кад је 1928 умро и доктор Хофман, Санаториум је претворен у стамбену зграду.

Болеснички картони су уништени, јер су сељани зграду видели као лепрозну колонију. Осим бивше ординације са Кафкином спомен-собом, ту су и данас приватни станови.

Болничка соба у којој је писац умро, једна је од ове две на другом спрату десно, с баштенске стране. Која од те две, није сигурно. Ту је сад нечија кухиња. Кафкина мишица Јозефина, оперска дива у свету мишева, у ту кухињу не залази. Њој је у спомен-соби уређен стан с посебним улазом.

„Кафка је живео у уском временском корсету. Гушио га је посао у осигурању, околина, породица, рутина. Увек му је остајало мало времена за писање. Због тога је доживљавао свет као нешто велико и претеће према свом правом животном циљу. Хтео је да пише, свет је био против. Зато је већина Кафкиних протагониста у сличним констелацијама. И они преко пута себе виде неразумљиви, непријатељски свет. Морају да се прилагоде, али не успевају. То је Кафка“, истиче Манфред.

Какво ће Кафкино литерарно наслеђе изаћи у свет – на неки начин је то уобличено у овој кући. У епилогу игране серије ОРФ-а из Санаторијума „Хофман“ излазе два егзекутора Јозефа К, да симблички обзнане долазак романа Процес, објављеног постхумно, 1925. године. Унутра остаје заувек као сенка у дугом летњем дану, Франз К.