Читај ми!

Смрт и повратак Макса Ернста

„Макс Ернст је умро 1. августа 1914. Вратио се у живот 11. новембра 1918. као младић који се надао да ће постати чаробњак, како би пронашао митове свог времена”. Уметник који је то забележио и сам је постао мит.

У возу за Брил читам биографију сликара чијем делу идем у походе. Мада се ради о иновативном авангардисти откривам дубоки траг немачке уметничке традиције још у његовом детињству. Прича иде овако: Волфганг Милер фон Кенигсвинтер – лекар и песник из 19. века, написао је песму Монах из Хајстербаха. У песми, млади посвећеник Богу се толико задубио у мисли да се изгубио у шуми.

Када је изашао из ње схватио је да је прошло 300 година. Тако увиђа да је Творац изван времена. Ова песма је мотивисала учитеља глувонеме деце и самоуког сликара Филипа Ернста из Брила да створи можда најбољу слику у животу коју је назвао Монах из Хајстербаха (усамљеност).

У овој причи значајно је да је пред том сликом са чуђењем и дивљењем стајало треће од деветоро деце Филипа Ернста – мали Макс. Стихови Фон Кенингсвинтера претворени у слику коју је израдио дечаков отац, освојили су младу душу. Тај дечак ће доцније постати један од најзначајнијих немачких сликара 20. века, Макс Ернст.

Коначно Музеј

У сликаревом родном градићу Брилу, негде на пола пута између Келна и Бона, боравио сам радо и често. Обилазио са својим сином божићне вашаре, шетао од једног од најзначајнијих барокних двораца у земљи – Августинусбурга – до ловачког летњиковца племића. Варош је имала шарм и светску културну баштину, лепе кафиће и пивске баште. Ни једном нисам стигао да посетим Музеј Макса Ернста, мада сам волео целу ту генерацију, дадаисте, експресионисте и надреалисте, младу европску авангарду која је преживела кланицу Првог светског рата.

Сишавши са воза у Брилу овај пут сам се упутио право у Музеј. Ни десет минута хода од железничке станице, стара двокрилна двоспратница са модерним застакљеним улазом обећава енергију истинске уметности по сивом, кишовитом дану.

Улазница је 11 евра. На подрумском нивоу је изложба дигиталних радова савремених уметника. Музејска управа држи се експерименталног духа уметника којем је посвећене установа, па поред сталне изложбе радова Макса Ернста обезбеђује простор и за нова имена. Не задржавам се превише у фоајеу. Пролазим кроз велика врата у свет Макса Ернста.

Већ у првој одаји налази се можда најзначајнија скулптура коју је створио Макс Ернст – Кеприкорн. Име је добио по латинском називу за јарца – capricornus. Макс Ернст је најпре од разних материјала створио мушку и женску скулптуру – за витки женски врат је, на пример, искористио федер из аутомобила. Све је потом излио у цементу пред својом кућом у Аризони. Када се селио за Европу, узео је гипсани калуп скулптуре, Тако су у Европи настали бронзани отисци – један од њих је испред мене, у Музеју. У овом раду су сажете скоро све фасцинације уметника – надреалистичка опседнутост митским Минотауром, ликовна филозофија америчке староседелачке културе, посебност шаховских фигура.

„Сликар је изгубљен, ако се пронађе”

Упутим се даље, кроз лепо уређене ходнике и већ сам пред аутопортретом уметника из 1909. Слика је неизбежна илустрација сваког приказа стваралаштва овог сликара. Рачунам: Макс Ернст је имао 18. година када је насликао овај аутопортрет. Ту је и младалачка одрешитост и нешто замишљености. Ту је проницљиви поглед сликара. Нешто меланхолије.

Његов отац којег су родитељи спречили да се посвети сликарству, свом сину је омогућио ту слободу. Зарађујући додатно као портретни сликар, Филип Ернст је шесторо од деветоро деце послао да студирају.

На зидовима Музеја су цитати из дневника Макса Ернста. Први од њих би могао бити мото његовог живота: „Сликар може да зна шта неће. Али тешко њему ако жели да сазна шта хоће! Сликар је изгубљен, ако се пронађе. То што му се посрећило да не пронађе себе, Макс Ернст посматра као своју ‘једину’ заслугу.” Ко о себи овако говори у трећем лицу зна врло добро о чему прича.

Застајем нешто дуже пред једним платном. Препознајем терасу дворца у Брилу, слика се зове Лони на тераси Дворца и настала је 1932.

Лони је била Максова млађа сестра. Између аутопортрета из 1909. и ове слике преломила се епоха, али и уметников живот. Први светски рат је у његовој генерацији оставио неизбрисив траг, данас би пре рекли – трауму.

Чаробњак Макс тражи свој мит

„Макс Ернст је умро 1. августа 1914. Вратио се у живот 11. новембра 1918. као младић који се надао да ће постати чаробњак, како би пронашао митове свог времена.” Ова уметникова мисао показује одвратност коју је осећао према рату, у којем је против своје воље добио официрске чинове, али и наговештава потрагу за митским сликама савремености.

И заиста, Макс Ернст је у свом другом животу постао радикални дадаиста, који је склапао пријатељства са представницима бунтовне авангарде, доцнијом светском уметничком елитом. Његово провокативно држање ће изазвати гнев јавности и власти у Келну, али и раскид са оцем. У групи која провоцира заговорнике малограђанске уметничке конвенције биће и Ханс Арп, који ће му остати пријатељ до краја живота. У том периоду упознаје и главне фигуре надреалистичког покрета као што су Пол Елијар, Гијом Аполинер и Андре Бретон. 1922. одлази у Париз.

Француски писац Пол Елијар и његова жена Гала биће му домаћини. Макс Ернст се упушта у љубавни троугао, у којем на крају и он и Елијар остају без Гале. Она се удаје за надреалистичког ексцентрика Салвадора Далија. Бурне године у Паризу дају се наслутити у витринама где су оригинални каталози за уметникове прве изложбе.

Халуцинационе способности духа

Фротаж – трљање – старокинеска техника „замагљивања" цртежа је за Макса Ернста представљала право откриће. У малом пансиону на атлантској обали Француске сликар је 1925. посматрао стари дрвени патос. Ставио је папир на њега и меким графитом осликао структуру пода. Тако је настао први његов рад ове врсте. Поступак је касније усавршио. Од 1927. уметник технику, најчешће примењивану на цртеже, преноси и на сликање уљаним бојама. Тако настаје техника гребања – гратаж. „Фротаж није ништа друго него техничко средство подизања халуцинационих способности духа.” Можда ова изјава најбоље показује иновативност Макса Ернста, његову способност да другачије види и обликује свет.

Пењем се до изложбених просторије на спрату, где ме чекају узбудљива уметникова дела из америчког периода.

Макс Ернст је записао да је један од кључних догађаја у детињству био смрт једне птице. Многе његове фигуре показују трајну фасцинацију птичјим светом. За мене су пријатно изненађење представљале Ернстове скулптуре.

Краљ се игра

Комбинација шаховских фигура, птицоликих обличја, маски, остављају снажан утисак. Краљ игра краљицом је пластика настала 1944. на Лонг Ајленду, у једној гаражи.

Препознајем у његовим радовима исти авангардистички дух који је красио неке фигуре Богдана Богдановића. Лесковачка Шумска богиња је рођака фигура из света Макса Ернста.

„Када са сликарством западнем у ћорсокак, онда ми остаје скулптура као излаз…Код скулптуре, обе руке имају своју улогу, као у љубави”, записао је уметник.

Љубав је очито била Максов животни еликсир. Пред сам крај Првог светског рата, октобра 1918. склопио је брак са Луизе Штраус, ћерком јеврејског фабриканта из Келна која је са њим студирала историју уметности. Развели су се 1926. Макс ће почетком Другог светског рата успети да побегне нацистима, његова бивша жена ће, оставши у Немачкој, доживети судбину милиона Јевреја – убијена је у Аушвицу 1944.

Венчање са знатно млађом ексцентричном уметницом Мари-Берт Оранш у Француској уприличено је 1927. Овај брак пун боемског дружења са надреалистима потрајао је до 1936. Макс Ернст тражи развод. Од следеће године ће живети са надреалистичком уметницом Леонором Карингтон, која, након што су у окупираној Француској ухапсили Макса Ернста, бежи у Шпанију. Али већ следећа жена улази у уметников живот, богата Американка Пеги Гугенхајм, с којом успева да се 1941. преко Шпаније и Португалије докопа Сједињених Америчких Држава. У Њујорку се пар венчава, али Макс Ернст на једној изложби крајем 1942. упознаје Доротеју Тенинг и због ове америчке сликарке разводи се од Пеги.

Овековечена Доротеја

Доротеји је 32 године, а Максу 51. Ипак, ова веза ће потрајати све до Максове смрти. Дом су најпре пронашли у Аризони, у градићу Седони, где је Макс Ернст за себе открио културу индијанског народа Хопи. Име тог народа у преводу значи – мирољубиви. Мора да је пацифиста Макс Ернст осетио духовну блискост са америчком староседелачком културом.

Од 1953. пар опет живи у Француској. Изгледа да је Макс био свестан да је у Доротеји пронашао праву сапутницу. У Музеју у Брилу посебан зид је одвојен за серију коју је уметник назвао „D-Paintings”. Радови су посвећени Доротеји. Заправо, то су рођендански поклони, за сваку заједничку годину по један. На свакој слици је уписано по једно D. Макс Ернст слика пределе љубави – они су попут сновиђења, често са ноћном атмосфером, пуном поларне светлости или месечине. „Разнобојне муње симболишу надреалистичку искру поезије, али и магичну чаролију љубави”, написано је у објашњењу циклуса у просторији VII Музеја.

Управо ове слике су оставиле на мене најснажнији утисак.

Макс Ернст је био песник ероса, таква дела су му најбоље полазила за руком. Неки од назива слика састоје се само од слова Д комбинованог са годином настанка. Ипак, понеки наслов одаје више: Песма за Д, Три цвета за Доротеју, Фазе ноћи.

Халуциногени ерос

Макс Ернст је умро је 1986. у Паризу и сахрањен је на чувеном гробљу Пер Лашез. Његова Доротеја се одселила у Њујорк. Надживела га је три деценије. А и њу и њега, надживеле су слике које славе халуцинантност њихове љубави.

Сређујем утиске у музејском кафеу „Мали Макс”. Тај назив ме подсети на чињеницу да је Максов отац свог једва петогодишњег сина насликао као Исуса. У кафеу једва да има места. Тужне столице у башти кисну. Унутра жамор, људски разговори. Овај недељни дан је за Немце посебан – евангеличка црква обележава „Недељу вечности” коју народ зове „Недеља мртвих”.

Школа убица

Сетим се да је ћудљива историја збивала горке шале са Максом Ернстом. Мада је Француска била његова друга домовина, када је избио Други светски рат француске власти су га 1939. затвориле у логор као „непријатељског Немца". Одатле су га пустили на инсистирање француског песника Пола Елијара. Али већ наредне године га хапсе немачки окупатори Француске. Гестапо врло добро зна да су и дела Макса Ернста била изложена на чувеној минхенској изложби „дегенерисане уметности". А на тој изложби су у нацистичком тумачењу естетике били заступљени својеврсни уметнички непријатељи Трећег рајха. Максу полази за руком да побегне. Када је стигао у САД морао је неко време да проведе као затвореник у тврђави на острву Елис. И ту је најпре означен као „непријатељски странац". Овај пут је пуштен после три дана.

Данас се водећи музеји три земље отимају о његову баштину, а тада су га власти тих земаља хапсиле.

Сетим се да сам улазећи у Музеј, на платоу испред зграде видео три скулптуре које су се огледале на мокром бетону. Дело је настало 1967. Назив је младалачки провокативан, а уметнику је, када је стварао ове фигуре било 76 година: Наставнички колегијум школе за убице. Вероватно се уметник позвао на Орвела, када је централну фигуру назвао Велики брат, а фигурама до њега је дао библијска, анђеоска имена. За живота је ова тројка била лична стража пред домом Макса Ернста. Сада чланови бизарног колегијума стражаре пред његовим музејом.

Већ се полако спушта мрак. Не бих волео да сам ову недељу провео на неком другом месту. Дружећи се са мртвим уметником схватио сам да је његова естетска потрага овде у Брилу оставила жив, жилав траг, идеалан за озарење тмурних новембарских дана.

четвртак, 22. фебруар 2024.
6° C

Коментари

Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Браво, доста је безобразлука
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
medicinsko nasilje
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво