Марина Абрамовић: Изложба са нагим моделима изазвала различите критике

За оне којима је непријатно да се провлаче кроз голишаве извођаче, постоји посебан улаз. Изложба је иначе добила различите критике критичара – Гардијан ју је назвао „битном“, док ју је Тајмс оценио као „немилосрдну“.

Улазак између два гола извођача приморава оне са улазницама да уђу у „сукоб између голотиње и пола, сексуалности, жеље“, рекао је шеф изложби Краљевске академије Андреа Тарсија.

Необичан комад први пут су 1977. године поставили Абрамовићева и њен тадашњи немачки партнер Улај. Пар је стајао близу један другом на вратима, приморавајући посетиоце да прођу између њих.

„Не морате да пролазите кроз капије од голих људи. Постоји обилазни пут, али то је штос. Прогурала сам се, увлачећи стомак, покушавајући да никоме не газим по прстима и не очешем се о било шта“, рекла је Лора Фриман из Тајмса.

Ретроспектива приказује полувековну каријеру Абрамовићеве. Она је прва уметница која има самосталну изложбу у главним галеријама Краљевске академије у њеној 255-годишњој историји.

Бен Лук из часописа Ивнинг стандард перформансу је доделио му је четири звездице:„Мучио сам се да замислим како би огромне галерије Академије могао да испуни уметник чија је пракса неизбежно била у великој мери ефемерна. Али нема осећаја подметања. Темпо је одличан, све је тамо где треба, а простор заузет колико треба и у правим тренуцима“.

Али било је мање ентузијазма у рецензији са две звездице - Алистера Сука за Телеграф: „Те представе из 1970-их и 80-их година – многе од њих су биле у сарадњи са њеним тадашњим партнером, немачким уметником Улајем – и даље делују радикално и храбро, са нечим хитним да се каже о, на пример, сложеним односима између мушкараца и жена, или родне улоге које нас друштво приморава да играмо. Међутим, током времена, како је Абрамовићева постајала мање забринута за телесну издржљивост, а више заинтересована за испитивање свог ума, почела је да верује у пропаганду.Резултат? Нарцистичка уметност, лишена ризика, без ригорозне, висцералне, крвљу попрскане жилавости из старих времена“.

Фриманова из Тајмса доделила је две звездице и истакла да постоје „два главна проблема са овом стилски представљеном, али незадовољавајућом ретроспективом“: Прво: мислили сте да је перформанс лош? Стари видео снимци из прошлости перформанса су лошији. Друго: Абрамовићева је своју каријеру и уметничку репутацију направила задиркивањем, тестирањем и пробијањем граница сопствене издржљивости, може бити тврда и јака, али она има 76 година и почасни је краљевски академик“.

Али Адријан Сирл из Гардијана био је позитивнији, назвавши изложбу „застрашујућом и виталном“ у својој рецензији са четири звездице: „Видимо је како плете, пуши, држи свећу и хода бескрајно споро, носећи чинију млека. Овде она лежи гола испод скелета у својеврсном видео саркофагу, на чијем врху голи извођач уживо понавља позу“.

„Абрамовићева је „неумољива, неуморна, храбра и екстремна“, написао је Сирл.

Марина Абрамовић (76), пионир екстремног перформанса и даље истражује које могућности нуди „стање среће“.

Провела је добар део протеклих 50 година наносећи бол и стрес сопственом телу у име уметности. Раније ове године, њено тело joj се мало „осветило“. У мају, након што је отишла у болницу због операције колена, уметница је претрпела плућну емболију због чега јој је живот био угрожен.