Захваљујући конзерваторима и рестаураторима културно наслеђе добија свој нови живот

Поломљени крчаг из средњег века након рестаурације захваљујући знању и вештим рукама рестауратора добио је свој некадашњи облик. Микроскоп, четкице, скалпели, различите хемикалије, то је оно што је неизоставан део радног простора сваког конзерватора, било да је реч о керамици, камену, стаклу или металу.

„Најлепше је радити са 'сировим' предметом који никада раније није конзервиран. Често се раде реконнзервације. Некада давно постојале су неке процедуре које су било добре за оно време, или није било бољих и није се знало. Велика је привилегија радити материјал по први пут“, наглашава Саша Живић, виши конзерватор матала Музеј града Београда.

Конзерватори и рестауратори раде у некој врсти сенке, а без додира ових „невидљивих руку” нема ни очуваног културног наслеђа. Живот ствари, насталих пре сто или пре неколико хиљада година, често је непознат. Захваљујући њима, предмети који постану део археолошких и музејских збирки заправо имају нови почетак „старог“ живота.

„Током археолошких ископавања предмети се углавном проналазе у фрагментованом стању и не пружају слику онога како су некада изгледали. Дакле, знање конзерватора ту долази у први план. Можемо се похвалити неким поптпуно јединственим пројектима конзерваторским који су учињени на територији бивше државе. Можемо споменути на пример премештање Тројанове табле током изградње Хидроцентрале у Ђердапу које је јединствен подухват за ово подручје. Или читаво релоцирање локалитета какав је Лепенски вир“, наводи Милош Спасић, кустос Музеја града Београда.

У Народном музеју ради преко 30 стручњака који се баве овом врстом заштите културне баштине. У атељеу Центра за конзервацију и рестаурацију тог музеја ради се рестаурација слика на платну, дрвету и металу.

„Што је веће оштећење на слици то је дуже потребно да се на њој ради. Оно што је у конзервацији и рестаурацији важно, то је да она не може да се уради брзо, него добро. Конкретно на овој икони се поставља ретуш. Ради се акварел бојама, нешто светлијим тоном и користим оптивајзер, јер мора да се види свако оштећење“, објашњава Иван Павић, шеф Центра за конзервацију и рестаурацију Народног музеја Србије.

Посао рестауратора и конзерватора веома је комплексан

„То је занат као и сваки други. Међутим, у 21. веку то је постала научна дисциплина која се потпомаже достигнућима из других наука. Ви у савременој конзервацији имате доста ствари које потичу из хемије, из физике. Tо су заправо тимови људи који сарађују да би се предмети конзервирали, заправо, да се не би угрозило оно што је оригинално код предмета“, истиче Спасић.

„Мени је као и сваком сликару стало да моја дела опстану што дуже, али исто тако и да се културна добра ове земље одржавају на најбољи могући начин“, наводи Иван Павић.

„Мени је јако помогло што сам завршио археологију, што сам пре тога студирао и Технолошко-металуршки факултет, што сам завршио Хемијско-технолошку школу и онда се све то стицајем околности, више спонтано, него неком мојом мишљу, склопило у нешто што ми заиста пружа задовољство“, каже Саша Живић.

Након Конака кнегиње Љубице поставка под називом „Нови живот ствари“ са 120 експоната који су током последње две године конзервирани и реконструисани, моћи ће да се види и у Завичајном музеју Жаркова у Београду.