Шта нам све говори слика Паје Јовановића „Сеоба Срба“

Испреплетало се много тога у делу Паје Јовановића које је патријарх Георгије Бранковић наручио за Миленијумску изложбу у Будимпешти, 1896. После студиозног проучавања, Паја је осликао монументалну композицију на 22 квадратна метра – Сеоба Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем. Али патријарх није био задовољан.

Мудро схватајући да је слика медиј он жели да пошаље поруку да су Срби у Војводини народ који није стигао у бежанији, у збегу, већ народ који је дуже од једног века био главна брана продирању Османлија на запад и има права на аутономију и верске слободе.

„Та слика треба да говори следеће ствари – да је српски народ дошао организовано, као ратнички народ, на позив тадашњег аустроугарског цара, што опет сведочи и други додати детаљ, у лику тадашњег важног црквеног великодостојника Исаије Ђаковића, где видимо да он у својој руци држи Привилегију, која сведочи о чињеници да је српски народ дошао на позив аустроугарског цара и да је дошао са одређеним правима“, објашњава др Владимир Радовановић, управник Музеја Српске православне цркве.

Паја је изменио још неколико детаља. Уместо жене са дететом, на коњу је ратник, нема стада оваца, нема запреге које превозе нејач и додати су ратници. Због измена, слика није стигла за Миленијумску изложбу, али је остала пуних 45 година да краси читав јужни зид свечане трпезарије патријаршијског двора у Сремским Карловцима.

„Све до окупације у Другом светском рату, она је красила ову просторију. Тада је однета од стране усташа. У овом случају то је био културоцид. Хиљаду и 102 предмета су само из Карловаца однета, и под редним бројем 1.102 ова слика, која је хвала богу, пронађена и за ту причу је био задужен чувени Радослав Грујић, и ова чувена слика данас краси велику саборну дворану Српске паријаршије“, наглашава Дарко Париповић, кустос Ризнице СПЦ у Сремским Карловцима.

Паја је насликао још три Сеобе вођен сопственом идејом, и много мањих димензија. Једна слика је кренула пут Новог Сада, и Матице српске, али је, подигавши кредит, панчевачка општина откупљује и до данас чува у свом Музеју. Трећа и четврта, рађене су по приватним поруџбинама, а позната је судбина једне од њих, оне у Њујорку.