Сергеј Рахмањинов: Да ли овако звучи руска душа?
Сергеј Рахмањинов је рођен пре 150 година у царској Русији. Умро је пре 80 година у САД. Колико је био Рус тај „најрускији од свих руских композитора“?
Његова музика се сматра симболом руског, он сам је статистички најчешће извођени руски композитор на свету: Сергеј Васиљевич Рахмањинов, рођен 1. априла 1873. на имању своје осиромашене аристократске породице, у Семјонову, у северзападној губернији Новгород у Руском царству.
Умро је 28. марта, 1943. четири дана пре свог 70 рођендана, на Беверли Хилсу у Калифорнији, као светски познати композитор и пијаниста и амерички држављанин.
Рахмањинов је више од 25 година провео ван Русије, у западној Европи и САД – прво путујући, као космополита и виртуоз, касније као емигрант.
Дакле, чији је Рахмањинов? На чијој би страни био данас? Чак и 80 година након композиторове смрти, ово питање није само једна од битака између званичне руске културне политике и Запада. Оно је од централног значаја за руску културу.
Октобарска револуција: на граници 1917.
„Непосредно пре Божића 1917. Рахмањинов је са својом породицом прешао руско-финску границу", забележио је Оскар фон Риземан, његов обожавалац и биограф. Рахмањнов је тада имао скоро 45 година.
„Воз је стао непосредно пре границе, сви путници су морали да изађу и пређу границу у санкама. То је учинио и Рахмањинов са својом храбром супругом, две мале ћерке и оскудним пртљагом. Када је Михаил Глинка, такође велики руски композитор, и једнако разочаран заувек напуштао Русију, зауставио је кочију и пљунуо на границу. Међутим, Рахмањинов је клекнуо и пољубио тло своје отаџбине, пошто никада у животу није имао ништа драгоценије.“
Овим речима аутор је створио мит о уметнику који је ван свог завичаја могао да преживи, али не и да живи. Рахмањинове речи се често цитирају:
„Након што сам напустио Русију, изгубио сам жељу да компонујем. Губитком домовине изгубио сам себе."
Живот у емиграцији
„Чињеница је да се његов рад дели на два радикално одвојена периода – пре и после емиграције", рекла је за Дојче веле Вера Валкова, водећа руска стручњакиња за Рахмањинова.
„Наравно, искуство емиграције за њега је било веома трауматично. Осим тога, морао је да зарађује као виртуоз на клавиру и имао је мање времена за компоновање."
Великодушан колико и скроман, Рахмањинов не само да је финансијски бринуо за своју породицу, већ је донацијама и пошиљкама хране подржавао руске музичаре који су остали у Русији.
„Увек је трошио трећину својих прихода да подржи колеге у Русији“, потврђује Валкова.
Валкова се не слаже са гласинама о Рахмањиновој „уметничкој импотенцији“ у иностранству, мада је пре него што је заувек напустио Русију написао више од 80 одсто свог опуса – три од четири клавирска концерта, већину композиција за оркестар, укључујући и две од три симфоније, све три опере, 80 романси.
Космополита Рахмањинов никако није био у сукобу са патриотом – сматра Валкова и није једина која тако мисли.
Писац Шишкин о Рахмањинову: „Савршен слух – за историју, за живот“
„Ако бих морао да изаберем само једну особу која оличава руску културу, то би био Сергеј Рахмањинов", каже Михаил Шишкин, један од највећих руских писаца данашњице, који је и врсни познавалац музике и живи у Швајцарској. С обзиром на ситуацију у својој домовини себе назива „емигрантом из уверења“ – као што је то својевемено за себе говорио Рахмањинов.
Шишкин сматра да је композитор имао „савршен слух – за историју, за живот“. У његовој музици Шишкин осец́а слутњу ужаса 20. века, гулага и Холокауста. Али и светло утехе.
„За мене је тајна његове музике – победа над смрћу. Није случајно да је Рахмањинов на питање диригента Леополда Стоковског, како треба свирати његову музику, рекао: „Прво смрт, па живот“.
Смрт на Беверли Хилсу, гроб у Њујорку
Композитор, који је током целог живота био Рус, узео је пред смрт америчко држављанство, 1. фебруара 1943. – пре свега да би олакшао живот својим потомцима. Последњих месеци живота, болујући од меланома, рака коже, Рахмањинов је размишљао о повратку у Русију и чак је контактирао руску амбасаду.
У свом тестаменту је написао да жели да буде сахрањен у Москви, на гробљу где су сахрањени Скрјабин и Чехов, али то није било могуће због његовог америчког држављанства. Сергеј Рахмањинов је умро 28. марта 1943. на Беверли Хилсу у Лос Анђелесу, а сахрањен је у Њујорку.
Јубилеј у ратним временима
„Не могу да се сетим да је икада годишњица уметника прослављена тако навелико као ова Рахмањинова“, признаје, готово зачуђена Валкова.
Тешко да постоји руски оркестар или опера који се тренутно не баве Рахмањиновим делима, има безброј симпозијума и публикација, оживљено је Рахмањиново клавирско такмичење, и наравно: државна манифестација у Рахмањиновом музеју на родном имању Ивановка – где су сељаци у замаху октобарске револуције концертни клавир власника бацили са првог спрата – које је с љубављу обновио харизматични директор музеја Александар Јермаков, који је преминуо прошле године.
Писац Шишкин је потпуно згрожен покушајем данашњих руских владара да узурпирају сећање на Рахмањинова:
„Као што је древни цар Мида све што је дотакао претварао у злато, тако они све што дотакну претварају у прљавштину. Ова држава је сама по себи непријатељ целокупне уметности и културе“, каже Шишкин, који је једини руски писац који је награђен са све три најважније националне књижевне награде. „Али све док постоји Запад, они морају да се претварају да воле културу.“
Коментари