Читај ми!

Како је настао типичан „београдски салонски“ стан између два рата

Ентеријер стамбеног простора био је један од кључних елемената саморепрезентације економске, културне, или интелектуалне елите међуратног Београда, представљајући окосницу његовог јавног живота.

Како вредност и лепота грађевине зависе од њеног унутрашњег простора, удобности и хигијенских услова, ентеријер чини душу зграде. Поред тога, на основу структуре стамбеног простора можемо добити информације на који начин се одвијао приватни живот неке породице. Ентеријер стамбеног простора био је један од кључних елемената саморепрезентације економске, културне, или интелектуалне елите међуратног Београда, представљајући окосницу његовог јавног живота.

Први корак у преласку из јавне у приватну зону био је улазни хол. Хол представља први репрезентативни простор, поред пружања слике о квалитету становања требало је да остави и снажан утисак на госта. Стога су архитекти посебну пажњу посвећивали пројектовању ходника, избору материјала и дизајну детаља.

На пољу просторне организације ентеријера модернизам је донео извесне новине, као што су брига о функционалности простора и задовољење хигијенских услова. У међуратном периоду настаје концепт „београдског“ стана.

„У међуратном периоду просторна организација стана у великој мери је типизирана, чак 70 до 80 процената станава пројектовано је по истом принципу, такозваног 'београдског' или 'салонског' стана. Он је подразумевао најчешће постојање два улаза – један за власнике, односно станаре, други за послугу, будући да је послуга била саставни део већине породица средње класе и имућнијих грађана“, наводи др Владана Путник Прица, научни сарадник Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Приметна је дихотомија која дефинише „београдски салонски” стан. Са уличне стране налазиле су се репрезентативне просторије – салон, спаваћа соба, кабинет, будоар, у зависности од величине стана и финансијских могућности власника, док су са друге стране биле помоћне просторије намењене послузи – кухиња, соба за послугу, остава и евентуално друге помоћне просторије које је повезивала трпезарија као централна просторија.

У односу на период пре Првог светског рата, купатило и тоалет су готово обавезни. До тада то није био случај, али увођењем канализације и адекватне инфраструктуре, електрификације, па чак и телефона, што је постало углавном стандардно у међуратном периоду, видимо настајање једне типичне просторне организације, додаје Путник Прица.

Комплексност репрезентативних простора који су се делили према различитим функцијама свакодневног, богатог друштвеног живота европске аристоркратије, пренет је у одређеној мери на вишу, па чак и средњу класу. У Београду је у међуратном периоду за добро пројектован животни простор сматрана могућност његове трансформације за потребе прослава и свечаности с већим бројем гостију. Тако се на основу бројне документације може уочити јасна разлика у уређењу такозваних примаћих соба и сасвим приватних простора.

„Јавни простори унутар стана су, пре свега, трпезарија и салон, репрезентативни простори резервисани за госте, за пријеме, који треба да представе интелектуални профил станара, њихов материјални статус, укус, образовање, једноставно да их дефинишу као личности и позиционирају у тадашњем јавном, културном животу Београда. Насупрот томе постоје приватни простори – спаваћа соба, помоћне просторије, кухиња – који нису резервисани за госте, већ искључиво за породицу“, напомиње Путник Прица.

Мушки и женски простор

У међуратном периоду у становима је постојала и родна подела на мушке и женске просторе, која води порекло из времена владавине Османског царства, када су турске куће имале традиционалну поделу на селамлук и харемлук. Између два светска рата женским просторијама су сматрани будоар, спаваћа соба и салон одређен за примање гостију домаћице. У случају да нису поседовале своје просторе приватности, жене су често седеле уз прозоре. Мушке собе биле су традиционално просторије у којима су мушкарци обављали своје свакодневне активности – кабинет и библиотека.

„Када је у питању београдска стамбена архитектура имамо одређене примере, нарочито код имућнијих грађана, где је радна соба, соба за господу или соба за пушење, такозвани ‘херен цимер’, резервисана углавном за домаћина и његове мушке госте, док је евентуално будоар или неки од салона, у случају да их је породица имала више, био резервисан за домаћицу и њене госте. Постоји извесна дихотомија у ком простору бораве мушкарци, а у ком жене. По сведочењима, неки мушкарци уопште нису залазили у помоћне просторије и кухињу, чак нису ни знали како им изгледа кухиња. За домаћицу то свакако није важило, без обзира што је имала послугу, кухиња је, опет, била традиционално њена зона“, истиче научна сарадница.

Колико год приватни простор био нека врста заклона од спољашњег света, ентеријер представља управо однос станара према свету.

среда, 19. јун 2024.
28° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије