Књига „Нестајање руске емиграције у Југославији: 1941-1954” – темељно историјско истраживање др Алексеја Тимофејева

Темељно историјско-културолошко истраживање надовезује се на исељеништво које почиње још након завршетка руског грађанског рата, 1921. али се концентрише на период од почетка нацистичке окупације, све до 1954. када је међудржавним споразумом између СССР-а и ФНРЈ укинут статус људи без држављанства, то јест руских емиграната на овим територијама.

„То су били људи који су носили еполете и носили униформе за време светског рата, али махом су били људи цивилних занимања. Они су и сами по себи били носиоци неке руске градске урбане културе које су доносили, које су донели са собом у Србију, на тај начин допринели су развоју српске културе“, наводи проф. др Александар Тимофејев.

Многоструке активности у сфери културног живота у егзилу, попут сликарских изложби или позоришних представа, те рад руских школских установа и језичко образовање почетком четрдесетих, предмети су другог дела студије.

„Ови људи су и сами по себи били носиоци културе, а с друге стране често су се запошљавали у тим слободним занимањима, попут свирања клавира, попут цртања стрипова, попут осликавања реклама. Руске архитекте су допринели изградњи Генералштаба, Министарства иностраних дела, Архива Србије, других бројних зграда по Београду, по Новом Саду, по ужој Србији. Ми знамо, знамо о култури, о кавијару, о свим тим доприносима, али где су нестали ти имигранти, на који начин су они нестали? Е, у тој теми се говори и пише много мање, заправо се скоро ништа не говори, скоро ништа не пише“, наглашава Тимофејев.

Након 1944. руска емиграција као социјална група такорећи нестаје, то јест редукује се на појединце без могућности групног организовања и делања. Надолазећом деценијом аутор се бави у трећем делу књиге, под насловом Агонија руске емиграције у послератној Југославији.