Алан Форд трчи почасни круг код Куће цвећа

У мају 2019. навршило се пола века откако је у Италији изашао први број стрипа Алан Форд, иза којег је стајао ауторски двојац: сценариста Лучано Секи алијас Макс Бункер и цртач Роберто Равиола Магнус.

Годину потом, 1970. загребачки Вјесник упознаје домаћу публику са јунацима Групе ТНТ, у генијалном преводу Ненада Бриксија.

Убрзо, италијански сатирично-хумористични стрип израста у институцију југословенске популарне културе.

Прошле године, златни јубилеј Алана Форда обележен је на разне начине, међу којима су се истакле две изложбе: поставка Луке Бертуција „Пола века Алана Форда“ у Милану, и „Алан Форд трчи почасни круг“ у Љубљани, аутора Рока Галвана.

Одговарајући на интересовање бројних поштовалаца, миланска изложба је ове јесени успешно гостовала у Ријеци, а љубљанска је управо отворена у Музеју Југославије у Београду.

Овим поводом разговарали смо са Лазаром Џамићем, једним од стручних сарадника на поставци ове изложбе и аутором књиге Цвијећарница у кући цвећа, која се бави овим култним стрипом и јединственом рецепцијом коју је имао у југословенској средини.

О изложби „Алан Форд трчи почасни круг“ у Музеју Југославије, Џамић каже:

– Сама чињеница да на једном месту имамо преко 150 оригиналних табли, и то из првих 75 епизода које су прави аланфордовски 'канон' – не само да изложбу чини другом највећом на свету икада на тему овог стрипа, већ и посебно драгоценом јер је све на њој (сем три насловнице) рађено Магнусовом руком. И то сад може да се види изблиза, сваки потез, свака црта...

Осам година после првог издања ваше књиге о Алану Форду , њен наслов готово се дословце остварио, поред Куће цвећа гостују јунаци чувене Цвијећарнице. Пажња с којом је испраћена педесетогодишњица потврђује да је Алан Форд и даље живо присутан на простору доброг дела некадашње Југославије. Нагласили сте да скоро нико на свету, осим бивших Југословена и нешто Италијана, не зна за њега?

– Врло мало, по ономе што знамо, ако погледамо остале покушаје. У Француској и Македонији било је само по дванаест издања, Бразилу три, Данској шест, Косову пет... И то је то. Никада није преведен на енглески. У том смислу, он је један од врло ретких примера како се један страни културни артефакт 'прими' у новој средини и, штавише, постане неодвојиви део културне баштине земље примаоца; културни еквивалент воћног калемљења.

Трагајући за одговором на питање зашто су Југословени тако лако усвојили и присвојили јунаке групе ТНТ, ваша књига постала је и студија наших менталитета. Шта је било пресудно да се фордовци укорене код нас и више него у матичној средини?

– По мени, постоји неколико разлога, које сам детаљно обрадио у књизи. Први и највећи је да је наш природни облик менталног и друштвеног функционисања надреална фарса. Ни капитализам, ни социјализам, него надреализам. Зато је стрип резоновао тако јако.
Поред тога, он је модернизована верзија комедије дел арте, старе и архетипске уметничке форме која је умногоме обликовала модерну културу масовних медија. Коначно, ту је и неколико других разлога, од друштвене сатире као јаке уметничке форме некадашњих комунистичких земаља, преко начина на који је хрватски језик перципиран у остатку бивше Југославије, до преовлађујућег култа дилетантизма у нашим друштвима.

Алан Форд је критика сваког некомпетентног, корумпираног и пропагандистичког система. И капитализма и комунизма и свега између што има ове карактеристике. Сигуран сам, мада то немам потврђено од аутора, да је он био критика Италије и Русије исто толико колико и Америке.

Које историјске, уметничке и културолошке традиције су присутне у грађи фордовске поетике?

– Стрип је прича о дисфункционалној групи дилетантских 'тајних агената', у суштини малих мувароша којима управља Број 1, бесконачно стари диктатор у инвалидским колицима. Стрип је антитеза Џејмсу Бонду и читавом жанру шпијунског трилера који је преовлађивао у то време. Ликови су гротескни, заплети су надреални и има доста црног хумора, све то напајано врло оштром сатиром на хладноратовски свет седамдесетих година прошлог века. Алан Форд је стриповски еквивалент атмосфере која преовлађује у филму Доктор Стренџлав.

Шта је у основи карактеризације ликова, на чему почива њихова стуктура?

– На хладноратовској верзији старе уметничке форме, чији је велики љубитељ био Макс Бункер. Док сам писао књигу, добио сам један имејл од Макса, у журби, док је одлазио на одмор. Али, тај имејл је био кључан за откривање једне стране стрипа коју, колико знам, раније нико никада није поменуо: да је Алан Форд базиран на касноренесансном импровизационом позоришту званом commedia dell'arte, које је било утемељено на скечевима – у њему се користио такозвани bataccio (slap stick), предмет за кобајаги ударање, и упошљавале se прве жене као професионални глумци!

Та напомена је објаснила неколико ликова у самом стрипу, посебно Броја 1, који је директна верзија Пулчинеле: џангризави старац кукастог носа који све око себе туче штапом. Taj Максов имејл је био злата вредан! На жалост, нисмо имали ниједан други контакт сем тога.

Ненад Брикси, новинар, писац, уредник многих часописа и преводилац, умногоме је заслужан за тријумф стрипа у нашој средини. На који начин је он обликовао фордовски језик?

– Језик је на нашим просторима важнији од пасоша. И рат је код нас почео граматиком.  Један од најчешћих одговора које сам добијао на моје питање о томе зашто је стрип код нас постао то што није нигде другде јесте: 'Хрватски превод'. На моје следеће питање, 'а шта је то у хрватском преводу што га је учинило толико смешним и адекватним?', добијао сам углавном тишину. Мада нико за кога знам није видео издање Алана Форда на оригиналном италијанском ( ја имам пет оригиналних бројева, укључујући и један са Суперхиком), а камоли да га је разумео и био у стању да упореди.

Чињеница је да је Бриксијев превод био кључни елемент успеха. Било је то више од превода, такав степен интервенције се на Западу назива 'транскреација', скоро поновно писање дела на домаћем језику. Брикси је био трећи креатор југословенског Алана Форда.

Фордовски језик није био свакодневни хрватски-загребачки језик јер, на пример, уопште нема кајкавице. При осврту на само неколико кључних тема видимо да је Бриксијев хрватски био смешан и самим Хрватима јер није био свакодневни него церемонијални, крлежијански, узвишени горњоградски хрватски; хрватски изговор је Србима у провинцији језик фарсе (као и београдски), па је на тај начин фантастично кореспондирао са фарсичном надреалном сатиром стрипа.

Плус, наравно, Бриксијеве ингениозне интервенције на Грунфовим мајицама и са његовим нацистичким поздравима попут 'Снијег је јутрос оволико нападао!'.