Иван Шулетић: Савремени градови су машине које покреће капитал

Један од најистакнутијихих и најаутентичнијих фигура српске ликовне сцене 21. века, Иван Шулетић, издваја се препознатљивим ликовним рукописом, превасходно у формату слике, као и необичним решењима и поступцима којим истражује дух времена.

Иван Шулетић је дипломирао и докторирао на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Добитник је прве награде Фондације „Владимир Величковић“ за цртеж 2018. године, награде „Ликовна јесен“ 2016. и друге награде „Ниш Арт Фондације“ за 2015. годину.

Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама, као и у оквиру кустоских пројеката у Србији и иностранству. Његови радови налазе се у јавним и приватним колекцијама, међу којима су Музеј града Београда, Колекција уметности European Patent Office, затим, "Wiener Stadtische" колекција савремене уметности, колекција Галерије савремене уметности Ниш.

Од 2010. године на београдском Архитектонском факултету ради у кабинету за ликовне форме, тренутно, у звању доцента.

Самостално је излагао у Цириху, Хамбургу, Лисабону, Београду, Крагујевцу. Од 3. јуна у Галерији „Рима“ у Београду изложен је његов најновији циклус слика, цртежа и, по први пут, објеката. 

Ваше педагошко ангажовање на београдском Архитектонском факултету утицало је на Ваш ауторски рад. Наиме, Ваш тематски фокус постепено се окреће ка архитектури. Идеју града, којом се бавите од 2015. године, дефинисали сте као концепт не-места. Како објашњавате такво полазиште?

– Дефинитивно јесте, још од рада "Тријумфална капија“. Ако треба да будем још прецизнији, тежиште мојих интересовања није сама архитектура, већ одређене манифестације архитектуре које ми послуже као метафоре или ослонци у раду.

Концепт не-места ми се наметнуо са друге стране, из мог приватног осећања неприпадања, које сам затим препознавао и код других људи. Ожеов појам не-места представља просторе без међуодноса, без историје. Он каже: 'Простор не-места не ствара ни појединачни идентитет ни односе, само самоћу и сличност'. У међувремену сам, кроз рад Waterfront (2018), тај концепт проширио на комбиновање различитих, не само архитектонских узорака и стварање комплетнијих амбијената.

Ваш приступ слици и цртежу, у техничком смислу, традиционалан је и сагласан вековним канонима цртања и сликања. Но, с друге стране, дигитална слика основни је елемент који употребљавате у грађењу слике. Кроз дигиталну слику Ви улазите у класичну слику. На који начин схватате однос и интеракцију стварног и виртуелног простора - „стварне“ стварности и дигиталне стварности? И на који начин тај однос интерпретирате у вашим сликама?

– Већ неко време, сигурно већ деценију, стварни и виртуелни простор су неодвојиви. Преливају се један у други, на личном и колективном нивоу, али и на нивоу идентитета места. Са једном занимљивом разликом – осим у стандардима дизајна и побољшању квалитета дигиталног записа, у дигиталном простору време није линеарно. Уз то, дигиталне технологије у архитектонском пројектовању и обради материјала су из домена дигиталног врло ефективно постале део стварног света и почеле да га преобликују, тако да се, ако пажљивије посматрате, врло лако уоче разлике између архитектонског амбијента цртаног руком и оног цртаног у компјутерском програму.

Драго ми је што се мој приступ сликама и цртежима чита као „традиционалан“ ако то значи да радим исто што и уметници пре мене – реагујем на своје време и окружење, користећи те технике што боље умем. Али, хтео бих нешто овде да појасним. Од прве pattern слике то питање ми виси над главом, зашто у времену толиких алтернатива, ја инсистирам на уљаној слици? 

Процес уљаног сликања и цртања, како га ја разумем, је потпуно ослоњен на апсолутно физичко присуство аутора у сваком тренутку рада. И од почетка сам сматрао да је то најадекватније теми којом се бавим, да сам будем све време у раду, насупрот мноштву и безличности коју покушавам да приказујем и да пробам да нађем равнотежу између та два.

У тексту каталога актуелне изложбе у Галерији Рима, историчарка уметности Марија Станковић пише: „Кроз ослонац у фотографији, традиционалним медијима сликарства и цртежа, он приказује урбана и природна окружења како би на субверзиван начин учинио видљивим механизме којима капитализам представља и креира своју реланост“. Можете ли да нам објасните о каквим је механизмима капитализма реч, и на који начин их Ви коментаришете, раскринкавате и чините видљивим?

– Иако сам доста у тој теми, читам и истражујем још од почетка рада на pattern сликама, одговорићу другачије, више интуитивно. Пре свега, узорци које бирам за своје слике, док су још у облику дигиталних фотографија које тражим по интернету, у мени треба да произведу специфичан ехо, сличан оном који имам када се нађем (у „стварној“ стварности) у савременом делу неког града који је изграђен да би био пожељан, да би импоновао својим стандардима живљења, у крајњој линији, да би се добро продао. Уз тај осећај, обавезно иде и осећај дезоријентисаности и губљења даха. Кристијан Норберг-Шулц је у једном свом тексту издвојио две психолошке функције, суштински важне за формирање идентитета појединца – оријентацију и идентификацију, и каже да 'истински осећај припадања одређеном месту подразумева истовремену и равномерну развијеност обе'.

Будући да живимо у, како то неки зову, „капиталоцену“, суштинска динамика свих тих савремених амбијената је у динамици капитала. Дакле, погледајте један такав простор и замислите динамику капитала, почев од велике инвестиције везане за изградњу и пласман некретнина, до малих економија појединаца који ће те просторе касније настањивати. Једним делом, покушавам да створим слике које ће личити на оне 'инвеститорске плакате за рекламирање некретнина'.

Мултипликација истих или сличних мотива и предложака, модула, које по одређеним принципима слажете у визуелне целине, чини их готово непрепознатљивим и доводи их до границе некаквог урбаног орнамента и апстракције. Бављење просторно-временским проблемом у основи је понављања и уритмљавања одређених мотива, као и Вашег целокупног сликарског рада. Често тврдите да је време најзначајнија компонента Вашег сликарства. Објасните нам тај поступак и такво становиште.

– Намерно бирам узорке на којима нема елемената малих временских интервала. Дакле, нема људи, нема аутомобила, нема неких ремећења која ће у следећем моменту бити коригована. То су простори за људе, без људи, у којима је време апсолутно, нелинеарно. Просторно-временски мотив јесте у основи сваког орнаменталног понављања, а ја користим то као метафору стања, које нема линеарно трајање, нема своје почетке и крајеве (осим ивица).

"Cityscapes", односно, градски пејсажи су најчешћи наслови Ваших циклуса слика. Они јесу убедљиво сведочанство о савременом граду, савременој цивилизацији и савременом човеку. Какав је савремени град? И какав је живот савременог човека у граду? Да ли је епоха короне Вама донела неке нове увиде и схватања града и живота у граду?

– Савремени градови су машине које покреће капитал. Неке од тих машина су туристичке, неке пословне, неке стамбене, итд. али то не мења њихову суштину. Назив тих радова је еволуирао с временом. "Cityscape" је био наслов који ми се у почетку чинио најадекватнијим, јер су све алтернативе које сам проналазио у нашем језику биле компликованије и мање директне.

У међувремену, од "Waterfront" , од како сам почео да радим на комплекснијим амбијентима, појавио се нови именитељ, #CFRP (Cities for Rich People - Градови за богате људе). И наравно, онда нам се догодила корона. И наравно, у празноћи тих амбијената сам препознао доста сличности са оним што сам током трајања полицијског часа видео кроз прозор.

На актуелној изложби у Галерији Рима видимо да уводите нови елемент у Ваше стваралаштво. Реч је о објекту. О каквој је серији нових радова реч, које су њихове карактеристике, и која је улога тродимензионалног објекта? Шта публика може да види на тој изложби?

– Моја сарадња са галеријом „Рима“ почела је још 2017. године, када сам излагао у њиховом простору у Крагујевцу. Затим смо имали два врло успешна наступа на бечком сајму уметности Vienna Contemporary, и после тога је договорена изложба за београдски простор, која је требало да се догоди нешто раније, али је због свега померена за почетак јуна.

На изложби ће, у највећем броју, бити представљено оно чиме сам се бавио у последњих годину дана – експерименти са повезивањем различитих узорака и стварање кластера, група слика, које попут ребуса, рађају нова значења. Уз то, успео сам, уз помоћ сарадника, архитекте Луке Илића, да из цртежа извучем волумен и генеришем тродимензионални облик. Тешко ми је да о њему детаљније говорим јер је он тек први корак у истраживању које ме чека.

Излагали сте у више галерија широм Европе, учествовали на сајмовима уметности. Да ли Ваши радови добро комуницирају у међународном простору. И шта би издвојили као њихов genius loci?

– Трудим се да, иако свакодневни живот то отежава, себи не постављам границе. Моја искуства излагања код нас и другде су мање или више интересантна, утолико што сам на неком месту сретао људе са којима сам разменио занимљиве идеје, што ме је неко кога сам упознао инспирисао да пробам нешто ново, а заиста није важно да ли се то догодило у Београду или Хамбургу. А genius loci, па цела игра је у томе да га нема више, зар не?

четвртак, 04. јул 2024.
16° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару