Горан Милашиновић: Повратак емоцијама једини је излаз из лавиринта Ничеовох црних пророчанстава

Објавио је девет романа: Хераклов грех, Посматрач мора, Камера обскура, Апсинт, Маске Софије де Монтењ, Троугао квадрат, Расцепи, Случај Винча и Волтин лук ( са Ж. Павловићем).

Објавио је и књигу поезије Неистражени болови, збирку прича Лекари и књигу разговора са Милошем Јевтићем Два срца. Превођен је на грчки, италијански, енглески и француски. Добитник је награде за прозну књигу 2018. године задужбине "Бранко Ћопић" и награде КПЗ Златни беочуг. Члан је Српског ПЕН клуба и председник Националне комисије за сарадњу са Унеском.

Професор др Горан Милашиновић директор је Референтног пејсмејкер центра КЦС и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Објавио је више од 50 научних радова са СЦИ листе и одржао око 100 предавања по позиву у иностранству. Члан је Европског удружења кардиолога и Европског удружења за срчане аритмије. Први у свету је имплантирао неколико прототипова различитих срчаних пејсмејкера.

Како сте се осећали када сте схватили да нам живот личи на призоре и атмосферу са слика Едварда Хопера?

- Да, увек актуелни Хопер, сликар Ничеових црних пророчанстава, од којих је најважније разарајућа, неизабрана самоћа појединца унутар урбаног социјалног реализма. Сто година после Хопера ми смо данас још више егзистенцијално усамљени, сами у присуству других, несрећни, без емоција, бесциљни, кукавички усамљени. Његове ретуширане „Ноћне птице" би данас имале у рукама, осим чаша, телефоне и ајпеде, а све би остало (лица, атмосфера) могло да остане исто. Сада нам се догодила и пандемија, импетус злог, невидљивог непријатеља, који је тој егзистенцијалној усамљености придодао физичку изолацију, тешко подношљиву и неповезиву са човековом природом. И коме је најтеже, ко не може да издржи изолацију, ко не може да поднесе ову наметнуту самоћу? Баш онај ко болује од егзистенцијалне самоће, онај ко је усамљен и несрећан и без изолације због пандемије. И шта је лек? Љубав. Лек је повезивање са другим људима, а љубав то чини најбоље, и то не само еротска, него и пријатељска, родитељска, свакаква љубав. Дубоко верујем да је повратак емоцијама једини излаз из лавиринта Ничеовох црних пророчанстава савременог човека, са корона вирусима и без њих.

Да ли је Ваш двоструки идентитет, писца и лекара, сада више него икада раније, непрестано присутан не дозвољавајући оном другом да се осами?

- Ковид 19 је, уз остало, и озбиљан медицински изазов за све лекаре; не видим нимало простора и разлога за узмак ниједног медицинског радника (ко је „побегао", њему на част!). Борба са оболелима од ковида 19 је био огроман напор, а сада следи компликовани рад у условима ванредних мера, када треба вратити посао у колико-толико редован профил, а вирус ће и даље бити ту, међу пацијентима и здравственим радницима. Када је реч о мом „двоструком идентитету", нема ту никаквог рационалног избора нити неке свесне намере. Кад год ми се јаве у глави реченице у неком прозном облику, ја пишем. То је неко корење које расте испод свести, ризомски, а кад прорасте у свест, мени је немогуће да га игноришем. Наравно, за то је потребна самоћа, разговор са самим собом не функционише у присуству других. Али то је изабрана самоћа и због тога, лака и срећна.

Дистопијске слике градова без људи, време у ком смрт није само трагичан догађај, већ битна статистика, неминовно нас суочавава са размишљањем, шта после? Како наставити даље? Да ли овакве ситуације, попут пандемије, могу унети промене у духовни простор појединца и друштва у целини?

- Нажалост, ја сам песимиста у погледу суштинске промене човека. Мислим да ћемо и после овог тешког искуства и много жртава прећи, као и раније, само прескочивши лешеве и настављајући по старом. Човек данас више није способан да апсорбује ништа озбиљно, дубоко, никакву структуру, знање, веру. Живи површно и лелуја у меланхолији, а једина форма која му одговара је фарса, која подразумева лакомисленост и неозбиљност, лакрдију и вулгарну комедију. Човек данас није способан да апсорбује трагедију, суштинску и веродостојнију форму живота. Трагедија подразумева жртве, али и духовно прочишћење, катарзу којом се дух уздиже и индивидуално јача, бранећи се управо од дистопије, контроле и неслободе. Тако ћемо, бојим се, и ову пандемију доживети више фарсично него трагично и чим услови дозволе и забране ослабе, човек ће се вратити свом постепеном, неосетном, али сигурном путу ка даљем духовном слабљењу и пропадању.

Ви сте председник Националне комисије за сарадњу са Унеском. На којим пројектима је комисија тренутно ангажована?

- Пандемија је изазов и за Унеско, али у овом тренутку још увек недовољан за расправу о суштинској реформи организације. Та реформа се односи на релацију Сектераријата унеска и држава чланица, који често имају супростављене интересе. Наша комисија функционише сада у условима виртуелних комуникација, а експерти и надлежна министарства из свих сегмената Унеска (образовање, култура, наука и комуникације) су већ учестовали у on-line састанцима, у сарадњи и уз помоћ Сталне делегације у Паризу. За сада се ништа не мења (осим неких идеја из области образовања) него одлаже. Најновија информација је да ће Извршни савет имати састанак током јуна (требало је да буде у априлу), а тада ће национални парк «Ђердап» бити проглашен за један од светских геопаркова, на чему се радило неколико година.

Да ли ће нешто од тренутнух догађаја наћи место у Вашем будућем књижевном раду?

- Не знам. Али будући да је књижевност фикција која као градивни материјал користи реалност, могуће је. При том, не верујем у абудантну фаталност («нероновски») реалитета на књижевни процес, који подразумева дуг припремни, подсвесни процес. Међутим, роман на којем радим већ годину дана има за тему један пример човековог уништавања природе, што, можда, може да се повеже са тренутном глобалном ситуацијом. Чиста случајност.