Ју Хуа за РТС: Волим Србију, долазим чим прође пандемија

Брзина промена у кинеском друштву, од његовог одрастања у време културне револуције до економски све супериорније државе, таквог је интезитета да још увек тражи своју дефиницију и тумачење. Ју Хуа управо се континуирано у својим делима бави судбином малог човека у вртлогу великих друштвених промена у Кини.

Роман Живети је, заједно са Хроником трговца крвљу истог писца, по избору сто кинеских књижевних критичара, уврштен на листу десет најутицајнијих кинеских романа последње деценије 20. века, а хонгконшки Азијски недељник прогласио једним од сто најбољих кинеских романа века.

Добре критике и велика пажња читалаца дочекали су и роман Седми дан, збирку прича Ја немам своје име, док је књига Кина у десет речи постала амблематична када је стваралачки портрет овог књижевника у питању. Српски издавач књига Ју Хуа је „Геопоетика“, књиге са кинеског преводи Зоран Скробановић којем захваљујемо за превод овог интервјуа.

Како дефинишете ово време глобалне пандемије и глобалне изолације?

– Још не знамо колико је велика штета коју је пандемија проузроковала у свету, али оно
што већ сада са сигурношћу можемо рећи то је да је реч о највећој епидемији у последњих сто година.

Сви знамо за велику епидемију Шпанског грипа која се пре сто година из Сједињених Држава проширила великом брзином целим светом и то највише међу војницима у току Првог светског рата.

Број заражених и умрлих од коронавируса нипошто неће бити тако висок као у случају шпанске грознице, јер су све земље на свету предузеле строге мере изолације, што је од пресудног значаја, јер у тренутку кад и даље нема одговарајућег лека и вакцине, такве мере представљају једини ефикасан начин да се спречи ширење заразе.

Где проводите изолацију? Да ли сте књижевно продуктивни или сте се посветили неким споредним стварима за које никада нисте имали времена?

– Све време сам код куће у Пекингу и три месеца нисам изашао из стана. Деветнаестог јануара ове године присуствовао сам вечери с пријатељима који су у Пекинг дошли из другог дела Кине и отад нисам излазио.

Већ тада смо знали да су се у Вухану појавили необјашњиви случајеви упале плућа, а 23. јануара, Вухан је затворен. У Пекингу су такође уведене строге мере контроле, па је и мој комшилук врло брзо затворен и нико споља није више могао да уђе.

Последња три месеца, непрестано пишем и управо завршавам свој нови роман. Надам се да ће мој српски преводилац Зоран Скробановић брзо завршити с преводом романа Браћа, јер га ове године чека нови преводилачки подухват.

У књизи Кина у десет речи пишете о томе како су велики догађаји представљали прекретницу и за значење речи, тако да је првобитни садржај у потпуности одбачен и замењен новим. Шта мислите, шта ће бити после пандемије са сасвим једноставним значењима речи, која смо пре коронавируса познавали?

– Можда ће се променити значење уобичајених речи као што је, рецимо, „дружење“. Сад се наглашава важност „друштвеног дистанцирања“, а ако је приликом дружења потребно држати дистанцу, онда се значење речи „дружење“ променило, јер дружење подразумева укидање дистанце међу људима, исте оне дистанце коју сад ваља поштовати.

Колико ће по Вама, коронавирус променити ону свакодневну људску топлину, обичај да се поздравимо и загрлимо?

– У Кини, а посебно у градовима као што је Пекинг, људи сада на улици носе маске. Ја, додуше, нисам излазио у град, само сам повремено шетао по свом комшилуку, па сам и ја морао да ставим маску на лице. У противном, осећао бих се непријатно, јер их сви остали носе.

Дакле, епидемија корона вируса код нас у Кини није само променила навику да се на улици рукујемо или загрлимо, већ не можемо једни другима ни да видимо лица.

Надам се да је све то привремено и да ће новоуспостављене навике нестати заједно с вирусом, па ћемо опет моћи да се дружимо без дистанци.

Каквом се свету надате после свега? Шта Вас плаши када је мали обичан човек у питању?

– Не знам како ће свет изгледати после пандемије, али свакако ће доћи до промена. Бојим се да су ланци производње и набавке већ претрпели огромну штету, што ће довести до таласа незапослености и губитка послова.

Које су Вам ситнице током изолације постале важне и чему се радујете у овом зачудном времену?

– Пошто се и иначе бавим писањем и то код куће, изолација ми није тешко пала, посебно јер је проводим са породицом. Често се окупимо да заједно погледамо неки филм, а онда свако оде да се бави својим послом. Што се мене тиче, кућна изолација се не разликује много од живота који сам претходно водио, само што нема дружења, па могу на миру да пишем.

Нисте скоро долазили у Србију. Шта Вам се током тог времена догађало на књижевном плану?

– Последњи пут сам био у Србији у јануару 2018. године и у праву сте, отад су прошле већ две године. У међувремену сам често путовао у иностранство, а прошле године ми се отац разболео и био је примљен у болницу у Шангају.

Због тога сам у Шангају провео пет месеци, па сам често морао да прекидам писање. Ове године, од избијања епидемије не могу никуд да идем, већ могу само да пишем и могу вам рећи, добро ми иде, па би до краја ове године требало у Кини да објавим свој нови роман.

Када можемо поново да Вас очекујемо у Србији?

– Досад сам три пута долазио у Србију. Волим Србију, јер у њој живе моји најбољи пријатељи и најбољи читаоци. Првобитно је требало да дођем на пролеће ове године, што значи баш у ово време, али пандемија корона вируса ме је спречила. Чим пандемија прође, долазим.

*Превео са кинеског: Зоран Скробановић