Тања Крагујевић: Особа у нама и другима, то је оно што измиче системима, а мора остати и опстати

Од 1966. године када је збирком „Вратио се Волођа“ ступила на песничку и књижевну сцену, Тања Крагујевић непрекидно истражује не само могућност песничког језика већ и систем одоса поетске и прозне речи.

Поезија Тање Крагујевић је преведена на више од десет светских језика, заступљена је у антологијама. Добитница је бројних награда за поезију, а такође и за књижевну критику. Написала је у једној песми да „лаких речи нема“ али управо зато, непрекидно, више од педесет година у поезији, поетској прози и есејима не одустаје од речи.

Често чујемо да је актуелна пандемија преломна тачка која ће значајно изменити човеков и спољашњи и унутарњи свет. Какав је Ваш став у вези са тим, који сегменти стварности ће бити другачији и да ли мислите да ће се нешто револуционарно десити у међуљудским односима?

– Свакако ће се променити много тога, ако се сагледају садашње „слабе тачке“, оно што је у читавим системима заказало, није функционисало, или је могло функционисати боље, не губећи важне, примарне аспекте саме животне основе. Како су необичне поуке које се могу извући! Сигурност корпоративног, а слабост здравственог, рањивост читавих структура привреде, друштва, културе. Учили су нас да наше стамбене зграде, домови, морају имати противпожарне апарате, али мало ко је могао да предвиди да постоје невидљиви пожари – пандемије – за које морамо имати резерве, не само у капиталу, већ у софистицирајној логистици, у заштићеној енергији опстанка, у нашим унутарњим залихама стрпљена и толерантности, и у тако обичним стварима у кућним претинцима какви су алкохол, и по неки пар рукавица! Закон брзине прикрио је потребе обичног живота, за које је неопоходно стрпљење, дубље разумевање и толерантност, посебна врста лековитости које нема у апотекама, и које нам неће дати ниједан систем. Па чак ни интернет, који у разбацаности својих порука поручује оно што сами морамо примаћи: рецепт како да спремите хлаб без квасца, и Емерсонову мудрост: 'Пријатељ је ремек-дело природе!'.

То је и она пројекција нас самих, која открива да човек мора да „преуреди“ свој свет. Да изађе из обичне зоне конфора, и размишља у духу психологије здравијег, другачијег опстанка. Ружевич је ово прво називао 'мачком у џаку' који нам се свакодневно дотура, пуног обећања о (варљивој) сигурности, а све је у суштини једноставније, а данашњем човеку теже: како сачувати елементарне и маштовите погледе на егзистенцију, на разумевање другог, драгоценост пријатељства и љубави. Мислити онако, како како је говорио мудри Херберт:

Пити екстракт горког биља,

али не до дна.

Из обазривости остављати

пар гутљаја за будућност...

од материје патње створити

ствар или особу.

Да, особа, у нама и другима, то је оно што измиче системима, а мора остати, и опстати, као прва брига. И нама. И другима.

Шта Ви лично примећујете у властитом окружењу? Какве појаве Вас плаше а шта Вас пријатно изненађује.

– Плаши ме недостатак додира. У изолацији, не могу дотаћи цвет који се тек пробудио. Или другог, крај себе. То ме подсећа на ову компјутерску еру, која нас одвикава од сусрета, и упућује на замене. Иако се нисмо дуго видели, ту смо, кажу нам свакодневне електронске алатке, пошта и поруке које шаљемо брзометно једни другима. Све док не приметимо да је огромно време протекло, да је неко поседео, неко оболео. Или напросто – нестао, а да се нисмо са њим дуго срели, негде у хладу липе, уз разговор и кафу, или отишли на заједнички излет. Кратке поруке не могу заменити, нити надокнадити дуге периоде прећутаног, оно што нису стигле ни умеле пренети наше направе комуницирања, које су нас сувише адаптирале на недотатак комуницирања у реалном времену. А изоставиле вредности које ствара само заједничко, реално време.

А храбре ме, ипак, и изнова, људи. Они који су се појавили првог дана ове, рецимо слободно, катастрофе. Неко из суседства, кога и нисам знала, са питањем да ли ми нешто треба. Притом брине о три генерације својих најближих. Али и колеге, за које сам мислила да су ме заборавили, а осетили су потребу да се чујемо, да поменемо нешто лепо и вредно из наших написаних и давно размењених књига.

Одушевљена сам очуваним смислом за дељење свакодневности, која је данас више од тога – неопходност. Или оног оствареног, постигнутог, што не постоји само ради нас самих. Рецимо, неколико хиљада књига које су Удружење „Адлигат“, али и неки од издавача поклонили болницама.

Некада су наши стари делили хлеб, са ближњима. Данас они који су преболели ову болест, желе да дају крвну плазму. Библиотекарке шију маске. Анонимни млади истраживачи осветљавају ово време – из своје анонимности улазе у експертске кругове, са жељом, и могућношћу да помогну. Старо вино претвара се у средство за дезинфекцију. Колико креативности! Дочекаћемо време да и нова вина одлеже, нађу своје уживаоце, а да се сви ми ослободимо препрека за то, маски и визира.

Јер уживаћемо, опет, са опрезом. Не и са страхом, ако будемо знали да ће се увек појавити неки нови „невидљиви“ фенемени непознатог, које треба препознати, предупредити.

Културни догађаји су се из реалног простора преместили у виртуелни. Како поезија опстаје у том простору?

– Опстаје. И опстаће. Много је, чак и премного, сада пред њом. Волим поезију која препознаје своје време, и остави о њему трага. Верујем у поезију, не само као верификовану, етаблирану вредност, већ као потребу да изазовима одговори, изнова, храбро и на свој начин изазовно. Поезија је стваралачка моћ, обновива, неугасива, а увек нова. Управо стога је неопходна. Не само онима који је стварају, већ и онима који је читају, разумеју. Зато је настојање Срспког књижевног друштва да је, уз помоћ писаца, „донира“ својим члановима, електронским путем, њихове књиге, свакако и поетске, драгоцено.

Ваша поезија преведена је на више од десет светских језика. Као песникињи језик Вам је веома важан. Шта мислите, колико нека драматична искуства у животу, потреба да они постану и поетско искуство, могу револуционисати и језички исказ?

-Нисам сигурна да ће га револуционисати, али ће га променити свакако. Немогуће је да се астмосфери ове катастрофе,и начинима на које јој читаво човечанство тражи одговор, такав одговор не потражи и не искаже и у поезији, поетским модалитетима мишљења али и језика, способношћу да се стваралачки прате знаци које јој емитује ова „дубока“ притом и глобална реалност. Једна од најдубљих са којом се ово време сусреће.

Пре пар година објавили сте збирку есеја о песницима, Еви Зоненберг, Тонију Хогланду и Вислави Шимборској. Због чега управо ова тројка и шта мислите, чиме је поезија највише задужила човечанство?

– Задужила га је управо спознајом суштине човека, незаведеношћу рутинама опстајања, замкама, које заклањају дубоке и драгоцене увиде. Најтемељнији допринос ових песника је спознаја Другог, и другости у себи. Мудрост неисцрпног извора открића, снаге и енигматичности које ваља, у свакој епохи изнова, обелоданити из запретених путева искуствености, механике савладавања онога што зовемо живот, и удовавољавања „формулама успеха“. То је уважавање оног другог у нама, који не подноси робовање рутини, јер увек намеће нова питања.

Мото моје књиге је мисао Тонија Хогланда – 'Песме су увежбавање будућности'. Јер све што треба знати, већ је у поезији. То је њена спознаја амбигвитета самог постојања, и наше природе, њена осетљивост за другог, али и њено имагинативно мишљење, које открива оно непознато, у нама, и човековом животу - који иде даље, а мора се наслутити, читавим фундусом знања које је, цивилизацијски, управо у поезији похрањено. То је читање прадавности, и будућности, у исти мах.

Ништа више, по овом сјајном песнику, не може помоћи од онога што је суштина поезије, њена лековитост, и отрежњење од помаме праћења општег тока. Враћање изгубљеног додира са животом, примарним, људским смислом. Јер она сама је већ, по себи, поштовање древног „архетипа смисла“ који је пресудан – управо зато што представља архетип живота.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 04. јул 2024.
24° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару