Егон Савин: Слобода се не поклања, она се осваја

Специјалиста је за тумачења дела класика. Егон Савин је адаптирао за сцену прозна дела Достојевског, Гончарова, Меше Селимовића, као и велике драме Молијера, Островског, Крлеже, Стерије, Шекспира. Из дела класика, издваја оно што занима савременог гледаоца. 

Специјалиста је и за тумачење драма Александра Поповића, једног од најзначајнијих српских драмских писаца 20. века, које режира са много разумевања и емпатије за његове ликове смештене на маргине живота и друштва. Представе Егона Савина су вредна и дуговечна позоришна остварења у којима се огледамо ми и наша стварност.

О томе између осталог, овога пута у писаној форми, говори за РТС.

Преко ноћи су се наши животи драматично променили. Живимо под претњом смртоносног вируса. Како изгледа Ваш живот у изолацији?

- Ето прилике да прочитам све оне књиге које сам куповао последњих година, које су ми поклањали пријатељи а нисам стигао да прочитам због обавеза ван куће. За мене је изолација, за сада, привилегија. Не знам како ћу се осећати за месец дана, Никада нисам искусио ништа слично. Видим да су многи забринути јер ће се после пандемије све променити, ништа неће бити исто… И не треба да буде исто, као да је овај свет био идеалан, па за њим треба жалити. Можемо ли се вратити у неки бољи свет нетакнуте природе, бистрих река, негованих паркова, чистог ваздуха… то је питање над којим се ваља замислити. Да ли можемо да променимо однос према природи да нас не кажњава овако сурово.

Огроман је Ваш позоришни опус који се углавном ослања на добру литературу. Какав је ваш однос према позоришној традицији и драмској литератури, а какав према савременом позоришту?

- Традиционално или авангардно, литерарно или невербално, класично или романтично, реалистично или надреалистично… сасвим је свеједно. Важно је да је позориште даровито и осмишљено, духовито, вешто, важно је и да људи желе да гледају исту представу више пута. Оно што не разумем и не волим то је деструктивно позориште, тзв. постдрамски театар. То је позориште које одбацује само себе јер деструира причу, односе, ликове… Позоришта најаве да играју Хамлета, Отела, Краља Лира, Дон Жуана, публика је жељна да прати и разуме причу ових велика дела. Уместо тога, понуде вам суве и нејасне редитељске коментаре. То је позориште које одбацује публику! Режија је начин причања приче, коментар је садржан у том начину. Савремено епско позориште прича причу, али саопштава и разлоге због којих се догодила. Суштина је у одабиру, повезивању и обликовању сегмената тако да гледалац сагледава и просуђује своју стварност.

Културна традиција није само прошлост. Судбина појединца, породице или народа одиграна на сцени у једном сегменту времена и простора оживљава нашу писану, сликану или компоновану традицију. Значајна савремена дела чине да наша традиција живи и траје, да се надграђује и мења. Болно питање наше културе је: ко су данас људи који могу тачно и непристрасно препознати и процењивати уметничке вредности?

Како видите савремени свет? У каквом свету ми данас живимо?

- Позориште мора указивати на безнадежну ситуацију у којој се нашао савремени свет. Светом владају интереси привилеговане мањине и одсуство саосећајности. Ми живимо у неправедном свету у коме људи немају ни приближно сличне животне шансе. Иако живимо у уређеном друштву немамо чак ни једнакост пред законом. Правде може бити једино ако имамо владавину закона, посао за људе, темељито образовање, организовано здравство, елиминацију корупције и партијских привилегија, краћи радни дан, право на културу… А где нам је све то?

Шта у таквом свету за Вас значи појам слобода?

- Никад довољно слободе. Али слобода се не поклања, она се осваја! Човек не може вечито веровати у лажи. Освајање слободе је пре свега пружање отпора тоталитарности, предрасудама, обманама, фикцијама, манипулацијама...то је процес откривања истине, али не само о другима него и о себи. Ми живимо у илузијама о себи, својим ближњима, национу, вери...Илузије чине наш живот подношљивим али то је живот у лажи. Ако нисмо одлучни да видимо себе и друштвену ситуацију ми онда живимо у полубудном стању и верујемо у фикције које нам свакодневно подмећу. Треба се ослободити окова илузија и прихватити објективну слику о стварности унутар и изван себе. Откривање истине је једини пут ка слободи.

Шта је задатак позоришта и каква је његова улога у савременом свету?

- Дела се у савременом свету сама намећу ако поседују могућност за универзално актуелну представу. Налог времена их поставља на репертоар. Пре тридесетак година радио сам у Камерном театру у Сарајеву Карантин Живојина Павловића, нашег прослављеног филмског редитеља и писца. То је било неколико година после епидемије великих богиња у Југославији. Сви су се још живо сећали те колективне трауме. У представи су се непознати људи нашли у карантину и захваљујући изолацији, после извесног времена ступали у неочекиване и сложене односе. Маске су падале и ликови су доживљавали свакојака посрнућа људскости, али неочекивано и са величанственим примерима храбрости и пожртвовања. Можда је време да се Карантин поново игра. Ја волим Едварда Бонда, сматрам да је највећи живи писац за позориште, он је у једној реченици изрекао своје уметничко убеђење: „Позориште мора да сведочи о узроцима људске беде, али и о изворима човекове снаге.”

Каква је наша позоришна уметност, како да буде боља?

- Настала је велика конфузија у нашим позориштима, она је вероватно последица опште друштвене кризе вредности. Ја сам одавно у позоришту, преко четрдесет година радим без прекида. Никада није било толико уметничарења и кича, простачке забавности и острашћене политизације на нашим сценама. Да би наше позоришне институције биле уметничке и професионалне треба да испуне три врсте обавеза: обавезу према традицији и језику, обавезу према савремености, обавезу према себи. Однос према традицији подразумева неговање књижевног језика и афирмацију најзначајнијих дела драмске књижевности кроз нове и маштовите поставке, али тако да да их обична публика препозна, разуме и у њима ужива. Позориште мора духовито да се руга и подсмева заблудама и злу. Представа би требала бити дрзак и непријатан критички осврт без страха и аутоцензуре.

Најважнију обавезу позориште би требало да има према себи. Улагање у таленте, опремање великих представа, обнова запуштених зграда и застареле технике. Омогућити редитељима довољан број проба, по могућности са глумцима, у последње време они се ретко виђају на пробама, углавном су на снимању неке ТВ епизоде.

Како постићи савршенство израза на сцени?

- То је оно што подиже публику на ноге, што их враћа у позориште. Без пуних сала неће бити наше уметности. Београд би, према броју становника морао да има бар пет пута више позоришта, а наша продукција у ових неколико која имамо је све мања и сиромашнија. Хитно нам је потребан закон о позоришту да сачувамо нашу, не тако велику али значајну театарску баштину, али и да отворимо перспективе за уметнички рад талената који долазе.