Перица Донков: Излаз је у самоспознаји

Перица Донков дипломирао је и магистрирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду средином 80-их година протеклог века. Одржао је 35 самосталних изложби и учествовао на више од две стотине колективних изложби, као и на најзначајнијим ликовним манифестацијама у Југославији и Србији.

Добитник је 15 националних награда за сликарство, почевши од Студентске награде ФЛУ 1980. и Сребрне медаље Универзитета уметности 1981, преко Награде галерије „Надежда Петровић“ 1984, Награде „Ђорђе Крстић“ 2001, Златне палете УЛУС 2007, Награде „Бели анђео“ 2007, Награде „Милан Коњовић“ 2010, до Политикине награде „Владислав Рибникар“ 2019, и највећег друштвеног признања града Ниша, Награде „11. јануар“ 2010. године.

Од 2008. предавач је на Факултету уметности у Нишу у звању редовног професора, а од 2018. године члан Савета САНУ, Огранка у Нишу. Његова дела налазе се у најзначајнијим јавним збиркама у земљи, као и приватним колекцијама.

Тежите да хуманистичке принципе, као и властито биће, сачувате од ерозије. На који начин слика и уметност могу да нас сачувају од погубних утицаја спољњег света?

– Свет слика – амбијената, које стварам, јесу продукт промишљања о свакодневном и системима његовог функционисања, то су моја сазнања у покушају да разумем и проблематизујем функционисање савременог доба. Сама свест о томе и рад који притом настаје јесу мој одбрамбени механизам од патологије ововременог.

Да ли актуелна пандемија има уплива у Ваше креативне процесе? На који начин?

– Актуелна пандемија осим ограничавања физичког простора отвара низ питања која ја кроз свакодневни рад покушавам да одгонетнем. То је једино могуће решење које ствара специфичан вредносни систем те уравнотежује моју физичку и менталну димензију.

Као професор, рад са студентима изместили сте у виртуелни простор. Какво је искуство онлајн подучавања?

– Већ сам са студентима имао онлајн искуства зе време трајања моје иложбе у Кући легата прошлог октобра. Савремено дигитално доба омогућава брзи трансфер података и слика те са сваким студентом могу да остварим комуникацију. У овим специфичним условима изолације мало је сложеније али формирањем групе на мрежи могуће је вршити заједничке и појединачне коректуре. Инсистирам и на њиховој међусубној размени искустава у исто време.

Ваше слике и амбијенти су ахроматски, згаришта и бујице савременог света који емитују мук. Ипак у такву структуру Ви учитавате веру и опимизам у могућност спаса човека и човечанства. „Излаз постоји - излаз је у самоспознаји и жељи да се превазиђе „патологија времена"" - констатује историчарка уметности Милица Тодоровић пишући о Вашем раду. Објасните нам такво становиште.

– Интонација мог рада јесте из тамнијег регистра, али постоји и вера у којој истрајавам више од 30 година, вера у медиј слике и њено значење. Градим поетска склоништа контекстуализујући свој животни став као вертикалу мишљења која ставља духовно изнад материјалног. Јесте, мој став је једна велика утопија, можда, али је и вера у постојање и егзистенцију са позиција неког новог хуманизма, како волим да тврдим. Дефиниција и вера у савремене утопије.....можда је наслов а не закључак.