Ана Капор: Сликамо и чекамо да ово прође

Ана је рођена у Београду, дипломирала је у Риму 1987.године. Имала је више од 40 самосталних изложби, у Риму, Милану, Торину, Бреши, Фиренци, Београду, Линцу, Будимпешти. Учествовала је на бројним колективним изложбама у Италији, Немачкој, Великој Британији, Аустрији, Мађарској, Француској, Португалу, Турској, Мароку, Египту, Аустралији, Хонг Конгу, Америци и Србији. Њени радови налазе се у бројним музејима и приватним колекцијама широм света.

Ана и њена породица ове дане проводе у изолацији, у свом дому у Риму. Она свакодневно води дневник и постовима на фејсбуку своје пријатеље информише о животу у земљи у којој корона вирус даје драматичну слику.. 

Са Вашим мужем сте имали низ заједничких изложби, стварате заједно. Имате иста интересовања, како стварате?

У суштини нас инспиришу исте ствари, иако је наше сликартсво потпуно различито. Ја имам потребу да прикажем идеалну архитектуру у једном идеалном пејсажу, на Владиним радовима се може приметити да је цео његов живот чежња за двориштем у којем је одрастао. На његовим сликама је природа - која је потпуно неконтролисана и дивља - надвладала архитектуру, док је на мојим сликама баш обрнуто. Влада и ја смо изузетно фигуративне оријентације, техника нам је веома класична, али сликамо два различита света, који се на добар начин допуњују.

Сликати значи промишљати свет, како то изгледа у Вашој уметности?

Циљ уметника је да наслика идеалну слику. Ја радећи трагам за сликом која ће бити место мира, тишине, равнотеже, место где бих пожелела да се нађем. Покушавам да створим простор који буди ове емоције. То је стална потрага за неким заустављеним тренутком и у том смислу за моје слике често говоре да имају и метафизичку компоненту. Ми, уметници смо на неки начин привилеговани, пошто и живимо у овом идеалном простору, који је паралелни свет са правим. У нашој уметности покушавамо да покажемо и другим људима свет на начин којим га ми доживљавамо - што је и суштина ликовног језика.
Како ових дана живите и стварате у Риму?

Нама, којима је атеље у кући, живот за сада не изгледа битно другачије. Сликамо, одговорамо на мејлове, бринемо о породици...

У почетку смо док сликамо уместо музике коју обично слушамо док радимо, Влада и ја слушали вести. Видећемо како ће се ово одразити на наше сликарство. Можда нам се слике промене, јер уместо уз Вивалдија настају уз ванредна издања Дневника. Предвече прошетамо до продавнице у нашем крају. Барови и ресторани су затворени. Самопослуге раде. Затворени су музеји, теретане, школе и факултети. Факултет на којем је наш син планира да организује онлајн предавања, као што су то већ урадиле неке од школа на северу Италије. Сада током дана док сликамо супруг и ја поново слушамо само музику. Дневна доза лоших вести стиже до нас, у сваком случају.

Аутосертификати су потребни и за све који излазе из својих домова. Полиција контролише да ли смо напокон схватили да треба да останемо код куће.

Већ десет дана сте у карантину, шта то значи?

Рим је сабласно пуст. Италија се зауставила. Не раде школе, факултети, радње, галерије, фризери, предузећа, многе фабрике, ресторани, тржни центри. Затворени су и сви велики паркови. Италијани се дисциплиновано придржавају прописаних мера и излазе искључиво да би купили храну или, на кратко, прошетали псе испред куће. Италија је једна велика и озбиљна земља. Она има један од најбољих санитарних система на свету и врхунске лекаре. Север земље има модерне, добро опремљене, болнице, али и поред свега тога тај регион је у озбиљним проблемима а места, за све болесне којима је потребна интензивна нега, почиње да недостаје.

Уколико епидемија поприми ове размере на југу земље, ситуација би, из врло лоше прерасла у драматичну. То је један од разлога због којих је Италија увела овако драстичне мере које ће бити велики ударац за њену економију. Али, ово је исправна одлука. Италија је, уместо да чува своју економију, одлучила да чува своје грађане. То је једини правилан начин размишљања.
Сви ми који смо овде, верујемо овдашњим лекарима и стручњацима да раде све оно што је потребно да би се ова несрећа зауставила. Имамо осећај да се налазимо у сигурним рукама и да људи који воде ову земљу знају шта раде. Сада није тренутак за политичка препуцавања и људи су то разумели.

За 38 година, колико живим у Риму, никада ништа слично нисам доживела. Плашим се да овај сценарио чека и многе друге, али да неће све земље бити на висини, овако тешког, задатка.

Шта значи живети у таквим околностима?

"Аndra tutto bene" - биће све у реду. Ово је слоган који се проширио по Италији ових, несрећних, последњих недеља. Људи га исписују и лепе на прозоре, каче по оградама тераса својих кућа, стављају као профилну слику на друштвеним мрежама, фломастерима исцртавају по мајицама. Желе да им ова порука буде пред очима и охрабри их у тренуцима када вести које стижу са телевизије пробуде у њима сумње и када почну да се питају да ли ће свему овоме икада доћи крај.

Сигурно ће све бити у реду. Али, тренутно није. Знали смо да ће се први резултати овог строгог карантина видети тек после пар недеља. За сада број оболелих и даље расте. Истина, и број оних који су оздравили. Али, нажалост, и оних који нису преживели.

На телевизији смркнута лица новинара и уморна лица лекара. Економски стручњаци рачунају колико новца из буџета могу да издвоје за помоћ породицама. Пребројавају се респиратори. Умиру неки фини људи. Лекари, пензионери, медицинске сестре, волонтери, спортисти, занатлије...Неки су били стари, неки од раније болесни а неки су били у најбољим годинама. 

Ово су лоши дани за Италију, али биће све у реду. Ваљда хоће. Ми сликамо и настојимо да живимо на наш начин.Бићемо стрпљиви као што су од нас тражили и чекаћемо да све ово прође

До тог тренутка, гледаћемо да се што мање бринемо. И бриге могу да се распореде по важности. Оним крупним бригама ћемо се позабавити касније. Тренутно се бринем јер нам је лимун при крају, а не излази ми се до радње, због целе процедуре са аутосертификатима. Направићу ручак, отворићемо неко добро вино и на тренутак ћемо заборавити све ово што се дешава. То није егоизам већ само наш инстинктивни покушај да останемо прибрани у овим околностима.

Како се читава ситуација одражава на уметност коју стварате?

Моје слике су иначе пусте, без људи, баш као и италијански градови ових дана. Обоје настојимо да у уметности упркос свему останемо своји, али као и сви чекамо да овај пакао прође. Тренутно је најгоре у Бергаму. То је диван, елегантан, град североисточно од Милана у којем се налази и Capella Colloni са фрескама које је у 17.веку насликао Франческо Батиста Тиеполо. Тамо је заражено преко 4000 људи. Градоначелник је јуче тражио помоћ јер је град пред колапсом. Болнице више не могу да приме све. Војска прави нове, као у ратним условима. Ово и јесте рат, само са неким новим правилима која још нисмо сасвим разумели. Сахране се смењују као на траци. Жао ми је што не могу да вам дам боље вести, али ово је тренутна ситуација на северу Италије.

Ми сликамо и чекамо да све ово прође.