Тврђава, кад су Крајишници просипали вино

„Опасност је често невидљива“, писао је Владан Десница у Прољећу Ивана Галеба. Том реченицом могло би се описати стање безбрижности младих људи из Книна пред катастрофу у пролеће 1990. године, младих који безбрижно играју уз тактове „Рибље чорбе“, размишљајући о фудбалској утакмици Динамо-Звезда. Тада ни не помишљају да ће годинама касније настати максима „Рат је почео на Максимиру“.

Старији Книњани су више забринути, виде да се нешто дешава, али већина и даље верује држави и партији. Укратко, тим уводом у катастрофу почиње серија Тврђава.

Сви знају шта је на крају, на крају је колона, једна од највећих националних траума с краја 20. века. А на почетку је љубавна прича Србина и Хрватице из Книна.

Након емитовања последње епизоде, мишљења о чему је серија су подељена.

Славиша Чуровић, глумац који у серији тумачи лик Здравка, за РТС каже да је Тврђава прича о љубави – према Југославији, фамилији, својој новој држави…

„Тврђава је серија о изгубљеном 20. веку, да будем још прецизнији, о изгубљеном српском 20. веку“, сматра Душан Спасојевић, дугогодишњи амбасадор.

Историчар Милан Гулић, истиче да је серија верно дочарала моменте слома и када људи напуштају свој завичај, завичај предака.

„Прилично је верно показана и та веза коју су многи Срби у Северној Далмацији, а ту посебно могу да кажем у граду из кога ја потичем, у Бенковцу, осећали према Црвеној звезди. Црвена звезда је за њих била много више од навијања, много више од фудбалског клуба који се бодри, она је за њих била саставни део идентитета, она је за њих била спона са Београдом, она је за њих била доказ да су Срби“, објаснио је Гулић.

Стварна атмосфера тог пролећа у Книну јесте била мало другачија него у серији. На првим вишестраначким изборима у пролеће 90. године највише гласова добила је Српска демократска странка Јована Рашковића, али креатори Тврђаве Книн користе да испричају колективну причу, а Срби у Хрватској тог пролећа масовно су гласали за партију која је била наследник комуниста.

Творци серије кажу да ликови у Тврђави немају везе са стварним личностима из наше новије историје, али они су свакако морали бити инспирација. У серији нема великих историјских личности, причу носе обични Крајишници, али сваки од њих носи поруку. И сваки може бити метафора.

Никица Баша најтрагичнији је јунак серије. Никица је полицајац, верник друге Југославије. Искрен, добронамеран, занесен идеалима, али и лаковеран.

„Никица је много бољи човек него што је Југославија била држава тако да не мислим да је он њена метафора, он је само један од тих добрих људи, захваљујући којима је Југославија трајала толико дуго и захваљујући којима део људи данас има позитиван однос према тој држави. Они се не сећају онога шта је она заправо била и како се завршило сваки пут у крви. Мислим, Краљевина је завршена геноцидом Срба у Хрватској. Ова Југославија је завршена етничким чишћењем Срба у Хрватској. Мислим да та држава као држава не заслужује да је се сећамо лепо, али сви ти људи који су уложили своје животе у ту идеју, због њих вреди сећати се и добрих страна, којих је свакако било чак и у том времену“, истакао је Мирко Стојковић, креатор серије Тврђава.

Никица верује људима. Највише свом пријатељу Дилпари, који је метафора не само за службу Државне безбедности.

Стојковић указује на грешку у разумевању тога шта је Београд у серији јер се изједначавају град који је главни град Југославије и данашњи Београд који је главни град Србије.

„Београд у овој серији је главни град Југославије. У Београду су они који воде Југославију. Више пута они кажу и Дилпара и Средоје да су Југословени, а Београд који је издао Србе у Крајини је Београд који је главни град СФРЈ. Мени је јасно да млађа генерација доживљава Београд као главни град Србије, и драго ми је што је коначно главни град Србије. Али само током мог живота Београд је био главни град четири различите земље“, прецизирао је Мирко Стојковић.

Емисију „Око магазин“ о серији „Тврђава“, аутора Стевана Костића, можете погледати у видеу на почетку текста.