Читај ми!

Синиша Павић: Пионир телевизијског романа

Како је један Сињанин са фасцинантном породичном биографијом тако добро разумео Србе и Србију? Да ли је свој Медитеран напослетку нашао у Власотинцу, где је као Смоје о Сплиту само на другом месту писао о истим људима: они којима је најбитније како и с ким да живе.

Мислиш чудо ће да се направи у животу који прође као врући ветар, говорио је Синиша Павић кроз свог можда и најпопуларнијег телевизијског лика, Боривоја Шурдиловића. Сам Павић је стварно направио чудо. Писао је романе за телевизију, руком на каро папиру хиљаде и хиљаде страница а генерације су одрастале на тим речима, тим дијалозима, ликовима које је он створио.

Гост емисије Око, Слободан Терзић, драматург и некадашњи уредник Редакције играног програма РТС-а, једном приликом је написао да када би наша земља нестала, могли бисмо да је реконструишемо на основу серија Синише Павића, упоредивши га уједно са Балзаком.

„Синиша је иначе волео, као и сви, да чита. И читао је он и француске, и руске, и све друге писце. И он је иначе, одрастао на литератури. Његова инспирација није телевизија, није филм. Није гледао америчке серије па по њима писао. Него је инспирацију нашао управо у великим романима с краја 19. и почетка 20. века. Ту су Синишине школе писања. Последња књига коју је читао сад, пред смрт, била је поново Ана Карењина“, каже Терзић.

Додаје да је Павић ишао против свих форми и норми, пишући телевизијске романе који нису постојали, али је он показао да је то могуће.

Павић је разумео пре многих да је будућност телевизија и да је телевизијска серија роман 21. века. Он је пре многих, још пре 40 и више година направио и схватио да долази ово што се данас зове златно доба телевизијских серија.

Све своје сценарије реализовао је у Телевизији Београд, осим две које је урадио за Телевизију Сарајево – серија Мисија мајора Атертона и Рањеник.

У Телевизију Београд Павић је ушао у јесен 1971. и донео прве четири епизоде серије Дипломци, додаје Терзић.

„Сви су у редакцији били одушевљени, и ту је почела та велика прича и он је све од тада радио за Телевизију Београд. Али је од свих серија он био најмање задовољан како је урађена серија Дипломци. И имао је жељу да је уради поново, али се питао како би то требало да изгледа, да не буде као Дипломац, него како они замишљају да изгледа данашње време. Међутим, нажалост, није и урадио“, објашњава Терзић.

Сви су се мењали, Синиша Павић је остајао

Радован Кањевац, уредник Другог програма Радио Београда, сматра да је сам Павић на неки начин историја телевизије.

„Телевизија Београд постоји 66 година, од тога је Синиша Павић на њој писао 55 година, рецимо. Дакле, он је био ходајућа историја телевизије. Он је био најбоље и најважније што је на нашој телевизије рађено. Он је био та разлика између београдске телевизије и других телевизије. За то време су се мењали директори, уредници, редитељи. Сви су се мењали, а Синиша Павић је остао“, наглашава Кањевац.

Додаје и да оно што му се највише допадало код Павића је то што је задржао нормалност човека који има велико дело, што је врло ретко за некога ко има тако велике успехе.

Када гледамо Павићеве игране серије имамо утисак као да је много лако писати за телевизију, јер је све било на свом месту, на неки начин као преписано из живота, сматра Кањевац.

Глумац Предраг Пепи Смиљковић Павића је упознао још као дете на снимању Врућег ветра у Власотинцу, а званично су се упознали 1995, када је добио шансу да добије улогу у Срећним људима.

„Када сам дошао први пут да се упознамо, он је тада рекао – имаш маркантну фацу, биће нешто од тебе. Е, и онда, после је то дружење кренуло“.

Смиљковић открива да је Павићу испричао лични доживљај да му је неки видовњак рекао да оде на одређено место, на гробљу, да ископа рупу и да ће у њој наћи осам ока злата. Синиши је тај доживљај био јако интересантан да му је после неколика дана рекао да ће му то бити инспирација за једну велику серју у којој би он могао да игра аутентичног лика.

Како је један Сињанин тако добро разумео Србе и Србију

Павић је у Београд дошао са пет и по година и био је више Београђанин него Сињанин, сматра Радоман Кањевац. Он је формиран у Београду и био је део овдашњег менталитета, пре свега дошао је у Београд са пет и по година. Он је био више Београђанин него Сињанин, формиран у Београду. Био је нашег менталитета, говорио је нашим, српским језиком одлично.

„Дакле, кад дођете у Сињ, или дођете у Грачаницу, или дођете у Власотинце, скоро да нема неке разлике. То су људи истог менталитета.“

Код Павића су људи са југа Србије били нека врста великог украса, зачин, додаје Кањевац. Они су били најшармантнији, најсимпатичнији, али сем Шојића, нису никад били главни лик у серији.

Павић је први пут дошао у Власотинце 1968. године, наводи Предраг Смиљковић. Са породицом је живео у Цвијићевој улици у Београду и као Далматинци су јако волели вино. У сутерену њихове зграде је отворена продавница винарске задруге из Власотинца.

Међутим, пошто је радио као судија, а његова будућа жена, Љиљана је била правница и као заступник неке фирме је дошла на процес и догодила се љубав на први поглед. Пошто је она била из Власотинца и Синиша је желео да упозна њене родитеље.

„Био је снег, једва су стигли негде око поноћи, а Љиљанин отац их је дочекао са вином. Он је тада рекао да се прво заљубио у вино, па у Љиљану, а онда у место“, прича Смиљковић.

Касније је упознао људе који су му били слични Далматинцима, а и говор им је такође био специфичан.

Волео је да ради са истим глумцима

Слободан Терзић напомиње да је Павић био лојалан глумцима, као и они њему. Његове серије су окупљале јако велики број глумаца, јер у свакој има преко сто улога. У Бољем животу, на пример, има 180 улога.

„Он је био редак сценариста који је знао да пише за глумца, који је знао да нађе у чему је глумац неки најбољи, и да са великом љубављу, рецимо, како је писао за Данила Лазовића, за Радмилу Савићевића, за Миша Јанкетића, и на врху те пирамиде дође Лане Гутовић са Шојићем, то је лик који нема ниједну позитивну особину. Све најгоре што је у људском бићу, све то има Шојић, а онда испадне симпатична фигура“, додаје Терзић.

Кањевац истиче да, када је реч о глумцима, на Павићевој сахрани је требало да буде хиљаде глумаца. Многе велике српске глумце ћемо памтити, пре свега по улогама које су играли у његовим серијама. А за неке можда никада не бисмо ни чули да нису играли у Павићевим серијама.

„Тако да је важност његових серија за српске глумце, који су на великом гласу у целом региону, делом и због тога, због тих великих телевизијских улога. И заиста мислим да ако неко нешто дугује Синиши Павићу, онда су то пре свега глумци и то највећи глумци, јер су се на великој сцени појавили захваљујући његовим серијама“, закључује Кањевац.

понедељак, 19. август 2024.
32° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару