Филм о оловно тешкој, али лековитој истини – „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак"

Међу публиком која је у Дому омладине премијерно видела филм, било је мало оних који нису заплакали.

„Филм је био најгледанији филм Мартовског фестивала и изазвао је доста пажње“, наводи ауторка филма, Сања Драгићевић Бабић и додаје да је „мало незахвално да она говори о томе какве су ракције“.

„Покушаћу да сажмем оно што сам чула после премијере или што сам прочитала у порукама. Дакле: ‘Срамота нас је што нисмо знали за Пребиловце‘, ‘Желимо да одемо у Пребиловце‘, ‘Остали смо неми, осећања су нам помешана‘ и ‘Када ће да буде на телевизији?“...

Драгићевић Бабић каже да је током рада на филму имала трему и одговорност према екипи, себи и људима који су дошли да погледају филм.

На почетку филма гледаоцима је постављено, наизглед, једноставно питање: „Знате ли где су Пребиловци?“

„Чињеница је да Пребиловци нису присутни у колективном сећању свих нас на начин на који би требало да буду присутни. То што се дешавало у том селу у Херцеговини, не учи се на часовима историје, иако је то једно од четири најстрадалнија села у Другом светском рату, ако говоримо о процентима. Чињеница је да се више од осам деценија прашина таложила на том догађају. Понекада се само мало размакне, али она и даље наставља да се таложи. Тако да, кроз ово питање: 'Знате ли где су Пребиловци?' ми смо покушали да осветлимо тај злочин који се десио 1941. године“, напомиње Сања.

Село је два пута уништавано и два пута је оживљавало – „никло из камена". Ауторка истиче да није реч о филму који говори само о злочину.

„Онај ожиљак, који је у наслову филма, настао је због злочина, али тај ожиљак треба да нас тера на спознају, треба да нас научи достојанству, треба да покаже да може да дође до преображаја од мржње до љубави. И тај ожиљак који се налази у наслову филма треба да нам покаже да је ово прича о поносу, да је ово прича о греху за који нема оправдања, него има само признања. Ово је филм о памћењу и о истини, која, колико год да је оловно тешка у случају Пребиловаца, она заиста јесте лековита“, сматра Драгићевић Бабић.

Поред историчара и потомака, међу саговорницима је и једини преживели савременик тог времена. Павле Булат, који има 94 године, поделио је са екипом која је радила на филму своја искуства достојанствено. Био је и на премијери филма, у првом реду у Дому омладине, на којој је од публике добио аплауз.