ТВ премијера филма „Лихвар": Симболика криминала без гламура

Бурних деведесетих година криминал је у Србији постао део свакодневнице, њиме се бавио и српски филм, попут Рана и Јужног ветра, па су поређења Лихвара с овима неизбежна, као и са страним узорима попут скандинавских остварења која су се дотицала српске мафије.

„Момци с врелог асфалта" у међувремену су остарили и међу њима је Мундир, зеленаш и утеривач дугова из Инђије, човек који идеју криминалног кодекса схвата озбиљније од празних прича за ТВ емисије и ријалити програме. То не чуди јер мало место где свако о свакоме зна више од надимка не нуди емисије и ријалити, већ само таворење у окружењу где неколико стотина, камоли хиљада евра представља питање живота и смрти.

Човеку у свакодневној борби потребно је веровање у нешто. Упечатљива Мундирова тетоважа и знак који би требало да виси у његовој теретани пагански је симбол руке божанске, свеприсутне; та рука обухвата читав свет, уплетена је у све.

Мундир у свом туробном месташцету и делује тако; његов став да никоме не дугује, али и да нико не сме њему остати дужан чини га човеком који је свакоме на услузи, али је и песница која ће дозвати памети оне који се не повинују. Међутим, старење га чини рањивим по више основа - услед година стреса, здравље почиње да му попушта, а долазе нова времена где некадашњу „хајдучију" полиција и суд више не толеришу, а нове генерације, па и екипа дођоша, доносе нове кодексе и симболе.

Лихвар је српска варијанта филмова о „последњем послу" након кога остарели криминалац жели да се смири с породицом и пређе на легално пословање. Наравно, то никада не иде по плану, с тим да овде постоји и задивљујући недостатак гламура.

Криминалци Инђије и ближе околине не изговарају бомбастичне реченице које ће ући у свакодневни речник филмске публике. Са њихових су лимузина отпали знакови престижних фирми и због дугова продају се испод цене.

Њихове су жене обичне супруге, с обичним свакодневним проблемима. Ти криминалци једнако се хватају и оружја и лопате, а са појавом леша којега је потребно некако се ослободити, Лихвар комунцира са београдским Јужним ветром. Сечење леша је једно од опција, али на то Мундир презриво пита: „Ти ћеш да га сечеш?". Инђија нема психопату спремног за то и решење проблема је строго локално.

У складу са српским локалним специфичностима је и спајање паганске симболике са хришћанском. Негламурозни Мундиров последњи посао прожет је симболом јабуке, понуђене му попут искушења које он најпре одбија. Али потребно је имати у виду да је јабука такође антички симбол раздора, па и здравља, Мундиру тако неопходног.

Искушењу он наравно подлеже, али неочекивани расплет јасно говори да се није одрекао ни својих паганских корена, његове уплетености у све, те је резултат прихватања јабуке - парадоксално - равно искупљењу на проблематичан, али ипак у очима гледалаца исправан начин. Јер „нова екипа" на коју се намерио, па и примерци најгрђег друштвеног талога према коме није могуће имати било какво саосећање, делују као логичне жртве човека који јесте с оне стране закона (а ту је и човек који би формално тај закон требало да штити), али има достојанства да верује у нешто конкретно и својег кодекса се искрено држи.

Аутор текста је одговорни уредник Филмског и страног серијског програма Радио-телевизије Србије