Сестричина Боре Јовића

– Знате ли ко су ови људи? – пита Нада Петернек показујући стару пожутелу фотографију, драгу успомену.

– Не знам баш све.

– Е, то је – започиње своју животну исповест једна од легенди Телевизије Београд, славна још из најранијих година – екипа која је стварала серију Позориште у кући, од 1971. до 1984. Била сам део ње. Много нам је било лепо.

Него, дуга је то прича, а јутро лепо, `ајде да седнемо. Видите како имамо леп врт. Моја ћерка, зет и унуке брижно га одржавају. У овој кући живим од 1946. У централном делу биле су плочице, али зет их је уклонио и засадио енглеску траву, уклонио je фонтану и уградио осветљење. Шарено цвеће и украсне лозе посадила је Тања. А, ево и ње…

Откако јој је „телевизијско и радно време“ истекло, потпуно се посветила породици. У њој налази мир, разумевање, подршку и љубав. Сматра је својим највећим богатством.

Поносна је она на своју јединицу, јер кроз живот корача одлучно, постала је успешан новинар, и подарила јој две лепе унуке – Тамару и Ању. Заједно живе у малој приземној кући на Звездари.

С тањиром пуним ситних колача прилази Тања Петернек, а за њом трчи кућна љубимица, пудла Лејди.

– Добро дошли – поздравља нас – Чујем да причате о цвећу… Другарица ми је поклонила луковице тегет лале. Она се добија укрштањем црвене и жуте лале. Засадила сам их поред зида… Молим те, испричај нам анегдоту о чика Лоли и конкурсу за најављивачице ТВ програма. Слатко ћеш нас насмејати.

Хоћу да будем спикерка!

Госпођа Нада враћа фотографију у коверту и почиње да се присећа како се запослила.

– Моја другарица Ружа излазила је са младићем који је студирао на Природно-математичком факултету. Видео ме је како идем у кабинет за југословенску књижевност. У то време ни у сну нисам помислила да ћу радити у телевизији. Нисам волела да се сликам. „Зашто твоја другарица не конкурише за најављивачицу, траже се?“ – предложио је Ружи.

Живела сам с мајком која је млада остала удовица, без пензије. Схватила сам да је згодно да преко дана будем на факултету, а увече да радим. Стрина која је радила у „Народној радиности“, преко пута Радио Београда, посаветовала ме је: „Обавезно да одеш код Радивоја Лоле Ђукића, он је главни. И да му кажеш да си Љубина рођака“. С репићем на глави и у балетанкама на ногама, станем испред високог човека, строгог израза лица. Кратко сам се устезала, ал` скупим храброст и обратим му се:

– Дошла сам. Хоћу да будем спикерка!
– Добро.
– ... Сестричина сам Боре Јовића.

Он ме само погледа.

– Добро, дођите сутра.

– Сутрадан ето мене, и опет без шминке. Испред мене седи комисија. Дадоше ми текст из Политике, ја га прочитах. Нисам похађала групу Бате Миладиновића, већ дечју на Другом програму Радио Београда. Лепо сам говорила. Замене текст, и тек онда схвате да ме је неко учио...

Прође тај први круг. Када сам другог дана стигла, покојна Вера шминкерка ме буквално окречила. Било је страшно. Ја која нисам ни пудер стављала, осећала сам да има два слоја лица! Мож`те мислити! Опет прочитам текст и отрчим до шминкернице. Спазио ме Лола, стао на врата и довикнуо: „Дођите сутра код лектора“. А ја без оклевања упитах: „Јесам ли примљена?“ На то је одговорио: „Ти си најбезобразнија мала коју сам видео“.

– Радивоје Лола Ћукић је – додаје Тања која нам се придружила за столом, одмах „провалио“ да мама никог не познаје у телевизији.

– Знате ли ко је био тај несрећни Бора Јовић? – упада у реч Нада.

– Прва асоцијација: онај познати политичар...

– Ма не, шофер! – насмеја се она. – Одржавао је аутомобиле код нас. Лола је био диван човек, постао ми је пријатељ за цео живот.

Узима другу фотографију...

– Ево га на снимању хумористичке серије Сервисна станица.

И док нам је показује, Тања се присећа шта је први велики стваралац ТВ програма Радивоје Лола Ђукић највише волео: „Погачице са чварцима. Кад смо обнављали кућу, долазио је да пита шта може да нам помогне“.

– Ево га са мном у соби за режију, 1963. године – укључује се Нада.

– Веома је волео моју ћерку Тамару – наставља кћерка, ауторка РТС-ове популарне емисије ТВ лица. – Мислим да је имала четири године када је он умро...

Очупали јој обрве

– Не, три – исправља је Нада. – Седмог септембра навршило се 19 година откако је преминуо. Ми смо доста тога заједно урадили. Снимали смо у многим селима. То је 1976, кадар из ТВ филма Време злочина. Кад су ми очупали обрве, решила сам да више не будем најављивачица. Осим серија, с Лолом сам радила филмове.

Прва спикерка ТВ Београда била је Олга Нађ. Кад су је послали на усавршавање у Италију, морала сам да је одменим. Првих годину дана најављивала сам програм. Потом ме је позвала Душица Манојловић да с њом радим преносе Сусрети четвртком, 1959.

– Дом пионира има и даље циглу – примећује Тања гледајући фотографију. – Погледајте, то су Донка Шпичек, Светлана Хуса и Дејан Ђуровић. Он је водио Сусрете четвртком. Стара гарда. А ово је успомена са прославе стотог Дневника.

Враћа се Лоли Ђукићу...

– Позвао ме је у Сервисну станицу да будем секретарица режије. Сва срећна пожалим се да то не знам да радим. Онда се свакодневно чуло: „Е, `ајде то појасни“.

Све је било ново, непознато. Сећам се да сам одлазила у библиотеку Радио Београда, узимала књигу Беле Балаша и учила. Брзо смо се уклапали, иако је програм приказиван уживо. Ма, били смо сложни.

Кад изађемо четвороношке из видео-режије, која је била на првом спрату, сви поседамо на степениште да предахнемо, а онда сиђемо до комбија. Шофер нас је возио, јер смо остајали малтене целе ноћи.

Мене би провозао по целом Београду, да би ме оставио на ћошку Улице Војислава Илића. Ноге су ми отицале, па су ми гардероберке давале да обујем розе папуче. Сретнем комшиницу која је у шест кренула на посао: „Ви с` посла! „Да“.

Свака генерација воли телевизију на свој начин, наглашава Нада Петернек: „Почела сам у децембру 1957“.

А Тања је допуњује: „Када је мама одлазила у пензију, отишле смо у књиговодство да подигне радну књижицу. Неки нови клинци су је отворили и у неверици питали: 'Никада нисте променили предузеће?!'“

– Таква сам по природи – придодаје Нада. – Једна ћерка, једна кућа, једна фирма...

Пружа нам пожутеле скрипте...

– Тај текст смо говорили у камеру.

Програм из 1. фебруара 1959. Почео је у 11, а завршио се у 20 сати. Као дежурни уредник потписан је Владимир Петрић, а као редитељ Јанез Шенк. Вечерњи Дневник се емитовао у осам увече, а пола сата касније емисија посвећена 40-годишњици КПЈ.

– Никада се нисам жалила. Причало се да нас озрачују машине, па је Институт за медицину рада испитао случај. Ма, хајте, молим вас, 36 година сам провела на послу и пуцам од здравља. Нисам се бојала, зар бих доживела 77?

Знали је по осмеху

Опет причамо о Сервисној станици...

– Око Раке и Сервисне станице окупили су се врсни комичари, са овом серијом почиње нешто што су критичари касније назвали „школом београдског хумора“ – подсећа се Нада.

– Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић су били глумачке величине. Ма какви холивудски глумци! Услови у којима смо снимали нису били нимало лаки. Чкаља ме је стално забављао, увек је налазио неку „жртвицу. Волео је да се шали са реквизитером, а ја сам га обожавала јер ми је доносио цигарете. Како реквизитер нешто уради, тако Чкаља смисли шалу. Ваљали смо се од смеха. Мене су камермани знали по осмеху. И дана-данас волим да се насмејем.

Када је основана ТВ Нови Сад, Нада Петернек била је задужена да обучава секретарице режије. И у скопском и подгоричком ТВ центру. Ничега се није плашила, увек је била спремна да „дода гас, ако затреба“.

– Ја имам ту руску филозофију: волим људе. И ништа ми није тешко.

Открива нам да је Тању родила док су снимали култну дечју емисију На слово, на слово.

– Дошао је један загребачки новинар код Лоле. Отварам врата, а ја једем банану јер су ми рекли да је здраво. Била сам трудна. Чујем госта како пита Лолу шта има ново на Београдској телевизији, а он му руком показује ка мени: „Ево, ово је први 'идиот' који ће се породити пред камерама“. Мало је фалило.

Тања је прекида...

– Једном је редитељ Вера Белогрлић у шали рекла: „Да није било мене, ти се не би ни родила“. Мало ко је имао кола у то време, па је „фића“ био „мерцедес“. Њен супруг Љуба позајми од пријатеља „фићу“ и ненајављено дође у нашу улицу, стрпа маму у кола и одвезе је у Земун.

– А ја сам била толико пуначка – наставља Нада – да су ме једва убацили. Љубин пријатељ био је шеф гинекологије. Тању сам пренела, а она Тамару.

– Каква мајка, таква ћерка – примећујемо.

– Да – смеју се обе.
– Шашаве смо!

Бака поносно описује своје унуке. За млађу Ању каже да је изузетно тачна, али је још девојчурак, а за старију Тамару да је обрадовала и да је већ одиграла прву улогу код Здравка Шотре. На четвртој је години глуме, лето је провела снимајући Јагодиће.

– Враћајући се у прошле дане, важно је рећи да је Београдски студио преузео вођство у претходној Југославији, све је одавде емитовано. Тако сам радила први пренос Титовог рођендана.

– А после и сахрану – додаје Тања.

– Да. Какве су то провере биле! Полиција нас је прегледала на сваких десет метара.
Сећа се да није увек ишло глатко.

– Једном је „пробила“ трака, из представе Мудре глупаче отишла је реченица: „Шта ће мудри татица да каже...“. Претпостављате да је реч о Јосипу Брозу Титу. У почетку су траке брисане. Имали су најаву: „А сада да чујемо шта је рекао председник“. Тај део требало је да пређе на другу траку, али није. Миксер Пајица није био крив, али је суспендован. Тако ће се моја унука једног дана сећати својих дана. Ух, колико је утисака... И само да знате ја не дајем интервјуе...