Живот као филм, док чекаш објашњење заплета – како се велика дела чувају за будуће генерације

Посао кинооператера је као сваки други. То каже Петар који је у Кинотеку први пут дошао још давне 1974. године, као гледалац.

„Негде 79. давао се филм Help са ‘Битлсима‘. Давао се три пута у току дана, у три, пет и у осам. Ја сам гледао све три пројекције, и када сам дошао на трећу пројекцију, разводница, Катарина Версовшек, се прекрстила што сам опет дошао“, прича Петар Дуровић.

А да би и генерације које долазе могле да уживају у филмовима, једна од десет највећих светских филмских архива – Југословенска Кинотека, чува чак 100 хиљада филмова.

„Један од главних послова Кинотеке јесте да спасава старе филмове. Имали смо среће да дођемо до колекције наших првих продуцената какви су Ђока Богдановић и Светозар Боторић. Ти филмови су били на неких 30, 40 ролни, где су филмови били у парчићима, где су потпуно били измешани материјали. И ми смо онда месецима радили једну детективску истрагу, с једне стране да све те материјале, као у неком мозаику, спојимо на своје место“, наводи Саша Ердељановић, директор Архива Југословенске Кинотеке.

У Кинотеци се налази и један од уникатних штапова Чарлија Чаплина. Поред тога, ту је и камера пионира Александра Лифке, као и најстарија камера браће Лимијер која је имала три функције – камеру, пројектор и копирку.

У Кинотеци имају и податке о најгледанијим филмовима, односно топ-листу најгледанијих домаћих филмова свих времена.

Грађу вредну колективног памћења чува и програмски архив РТС-а, где је 400.000 кутија снимљеног материјала, али ту су и машине које су се користиле и мењале кроз историју. Архив уме и да подмлађује.

„Дигитализација је код нас кренула 2017. године, и већ увелико спасава од заборава наше богатство које имамо овде у РТС-у. Дигитализација је у ствари један од најбољих начина рестаурације, чувања и коришћења материјала. Дигитализацијом не само што ћемо сачувати и серије и фимове, и сав материјал који имамо, него ћемо добити материјал у новом квалитету“, истиче Ана Васић, руководилац Програмског архива РТС-а.

Захваљујући колективном сећању, али и технологији, чак и генерације које нису гледале неке филмове и телевизијске серије, знају напамет реплике из њих.

„Имате оне златне стандарде телевизијског програма, а то су серијал Луде године, Зорана Чалића са Жикиним династијама и оном филмовима пре тога. Потом, Тесна кожа, Хајде да се волимо. У последње време тај стандард је добила и  Зона Замфирова око Божића, а чини ми се да ће такав статус имати и филмови Тома и Недеља, или га већ полако почињу да имају. То важи и за серије. Бољи живот кад год се прикаже, и већина серијa Синише Павића, имају велику гледаност“, напомиње Иван Карл, директор Филмског центра Србије и некадашњи уредник Филмског програма РТС-а.

„Пре свега, за добар филм и добру серију неопходан је сценарио. Од доброг сценарија увек може да се направи лош филм или серија, али од лошег сценарија не може да се направи добар. То је оно што је предуслов за сваки од тих жанрова. И оно што је изузетно важно, то је да уз добар сценарио стане добар ауторски тим, као и добар тим глумаца. Оно што је кључно и превасходно, то је добра и квалитетна продукција“, објашњава Марко Новаковић, одговорни уредник Редакције драмског и домаћег серијског програма РТС-а.

Нико не зна да објасни зашто се појединим филмовима и ТВ серијама враћају генерације гледалаца, али, можда је најтачнији одговор дао Тери Прачет: „Читав живот је као гледање филмова. Само што увек стижеш десет минута касније, и нико неће да ти објасни заплет, него мораш сам да закључиш на основу трагова“.