Значај "црних живота" у овом и оном Холивуду, у режији Еф-Би-Аја

Уз пандемију коронавируса, догађаји око расистичких злочина америчких полицајаца и протести који су после њих уследили умногоме су усмерили догађаје у америчкој политици па и култури. Тема расизма мобилисала је обе стране како у тзв. „културном рату" тако на крају и на председничким изборима.

Отуд овогодишњи Месец афроамеричке историје Америка дочекује у великој нервози и подељености. Фебруар је месец у ком се посебан акценат у медијима ставља на прошлост афроамеричке популације у САД и у томе периоду излазе бројни наменски садржаји.

Филм „Јуда и црни месија" Шаке Кинга наишао је на акламативно прихватање критике и сматра се великим фаворитом када буде кренула сезона награда. Упркос томе што је за потребе квалификација за награде, премијеру имао нешто раније, овај филм је изашао пред најширу публику управо током месеца афроамеричке историје, истовремено у биоскопима и на каналу ХБО Макс, како ће и остали филмови студија Ворнер бити пуштани ове године.

„Јуда и црни месија" је истинита прича о активностима ФБИ против организације Црни пантери. Чувени директор ФБИ Џеј Едгар Хувер је био нарочито посвећен сламању црначких политичких организација и низ мистериозних убистава њихових лидера се данас управо везује за његове активности.

У филму „Јуда и црни месија" реконструише се случај Фреда Хемптона, младог чикашког руководиоца Црних пантера који је осмислио посебан начин борбе за права. Он је наиме повезао Црне пантере са организацијама обесправљених белаца и Хиспаноса, и у идеологију црног национализма увео је велику дозу маоизма.

По Хуверовом "сценарију" 

За расисту и антикомунисту као што је био Хувер овај спој је био неподношљив и пошто је млади Хемптон био изразито талентован „масовик", харизматична личност, вешт организатор и изузетан говорник, одлучено је да буде ликвидиран. Хувер је наиме препознао да би (поновни) одлазак у затвор, или у избеглиштво, могао од Хемптона да створи икону отпора око које ће се окупљати дисиденти свих боја и усмерења.

Величанственост сукоба кородираног конзервативца на крају животног и професионалног пута са младим револуционаром, у блато баца личност Вилијема О'Нила, ситног лопова и преваранта ког је ФБИ искористио као доушника и убацио га у Хемптонову близину где је овај човек видно лимитираних способности невероватно брзо напредовао и на крају, у маниру који је нама добро познат из књига Марка Лопушине, у спрези служби безбедности и ситног криминала, омогућио ликвидацију младог вође.

Што мање знате о случају Фреда Хемптона више ћете уживати у овом филму који је форматиран као кримић о убацивању агента у криминалну организацију, слично насловима као што је био „Дони Браско", рецимо. Лакит Стенфилд као Вилијам О'Нил успева да пронађе дозу хуманости у овом губитнику који служи ФБИу да би „убио бољега од себе" и на неки начин управо у постављању тог лика у односу на Хемптона ми видимо оно од чега су Пантери желели да спасу своју паству.

О'Нил је управо она врста уцењеног, поробљеног и обесхрабреног човека ког је произвео системски расизам тадашње Америке. Као један од првих глумаца своје генерације Стенфилд у овом јунаку проналази материјал за тиху и ефектну ролу са неколико слојева.

Денијел Калуја је такође изванредан у улози Фреда Хемптона, младог човека изузетне харизме и уверења који ипак тешко прави границе између политичког и приватног живота, доживљавајући све то као једну „тоталну" целину, услед чега нам у неким моментима ова „месијанска личност" делује чак и мање блиско од грешног О'Нила.

Улога Федералног бироа 

Шака Кинг не избегава да покаже и контроверзни део делатности Црних пантера, њихову повезаност са уличним бандама, и врло често доста несмотрено прибегавање насиљу, али сегмент у коме се слабије сналази је приказ агената ФБИ. Мартин Шин нема много простора у улози Хувера и приказује га мање сочно од свих досадашњих приказа које смо видели.

Нажалост ни лик агента Роја Мичела ког игра Џеси Племонс, такође један од најцењенијих глумаца млађе генерације нема ништа по чему би се издвојио као демон који је завео Хемптоновог Јуду. На неки начин, Мичелов лик започиње да се гради кроз тезу да је некада истраживао злочине Ку Клукс Клана а сада ради Пантере које изједначава, али се то никако не сабира у занимљив лик.

Прошле године веома је запажен био филм „Једне ноћи у Мајамију" Реџине Кинг. Настао по драми Кемпа Пауерса који је као сценариста тријумфално завршио прошлу сезону Пиксаровим анимираним филмом „Соул", овај наслов бавио се нешто ранијом фазом у борби за људска права. Док се „Јуда и црни месија" бави самим преласком из шездесетих у седамседете, „Једне ноћи у Мајамију" је смештен у 1964. годину конкретно у ноћ 25. фебруара када је Касијус Клеј победио Сонија Листона.

Пауерс је исписао фикцију о сусрету три иконе америчког јавног живота - Касијуса Клеја који је на прагу да постане Мухамед Али, Џима Брауна који је у том тренутку најбољи играч у историји НФЛ и Сема Кука, популарног певача, које окупља Малколм Икс са жељом да се прикључе његовом покрету у борби за људска права. У позадини њиховог сусрета наравно вребају утваре агената ФБИ који све ово помно прате и бележе.

Оно што уследи је размена мишљења и различитих искустава које је имао сваки од њих у Америци којом упркос њиховој моћи и богатству влада невероватна сегрегација.

Ноћ у Мајамију

Реџина Кинг је своју редитељску каријеру почела на телевизији, под менторством великог продуцента Џона Велса. Као глумица превасходно окренута телевизији, у његовим серијама је добила прилику да режира и рекао бих да су неке епизоде „Саутленда", „Животињског краљевства" и „Бесрамника" које је потписала чак и узбудљивије од поступка који је исказала у овом престижном филму.

Нема никакве сумње да је тема била пресудан аргумент да овај филм своју премијеру доживи на прошлогодишњем издању венецијанског филмског фестивала.

„Једне ноћи у Мајамију" је прилично конвенционално реализован, не успева да побегне од својих позоришних корена, али опет свако ко воли Алија, Брауна, Кука или Малколма не сме да га пропусти.

Ипак, овај филм на крају тек делимично одговара на питање како су се осећали моћни и етаблирани афроамериканци који су били окосница разних делатности којима су руководили белци, суочени са неправдом коју трпе њихови мање афирмисани сународници.

У неколико сцена, међутим, и сваки од њих доживи понеку апсурдну ситуацију, рецимо Џим Браун у посети свом великом добротвору из родног места - белцу, чак ни после срдачног разговора на трему куће не сме да пређе кућни праг зато што је црнац, упркос статусу најбољег играча америчког фудбала.

До последњег страха 

Годину раније, изашао је филм „Сиберг" који у извесном погледу сублимира обе ове димензије репресије на афроамериканцима. Реч је о занимљивом биографском филму Бенедикта Ендрјуса о америчкој глумици Џин Сиберг и периоду њеног живорта када је била праћена и потом оклеветана од стране ФБИ што јој је практично уништило холивудску каријеру, довело до губитка новорођеног детета и вероватно је гурнуло на животну низбрдицу која ће касније резултирати самоубиством под ако не сумњивим, а оно барем спорним околностима.

Филм почиње 1968. године када је Џин Сиберг велика филмска звезда у Француској, супруга чувеног писца и дипломате Ромена Гарија и икона Новог таласа после сарадња са Годаром на филму „До последњег даха".

Она се тада враћа у Холивуд расположена за неку важну, изазовну улогу, за стандарде Фабрике снова вероватно мало умишљена, и жели да ради са великим ауторима. Тако рецимо чита сценарио за вестерн мјузикл „Сви за Елдорадо" јер га је писао чувени ангажовани писац Педи Чајефски, такође етаблиран и у Европи и овенчан канском наградом.

На приватном фронту, Џин Сиберг се међутим заљубљује у једног одметнутог Црног пантера ког већ приљежно прати ФБИ, и како постаје све успешнија у Холивуду тако се у овој служби ствара расположење да јој се мора загорчати живот. Едгар Хувер започиње ту операцију и филм се потом бави Сиберговом кроз активност два јунака из ФБИ - од којих је један тврди десничар као из тврдокуваног кримића а други млади идеалиста.

Бенедикт Ендрјус успева да зароби неопходан гламур света познатих, богатих, побуњених и гламурозних, па у свакој улози има понеку звезду. Кристен Стјуарт са пуном преданошћу игра Џин Сиберг јер вероватно и сама види свој рад у Француској као проширење подручја деловања којим превазилази чисто холивудски статус. Ентони Меки игра одметнутог Пантера Хакима Џамала, Зези Битз њгову партнерку Дороти, а пар агената који их прате Винс Вон и Џек О'Донел.

Револуција и донација

Хаким Џамал је иначе важио за Црног пантера са јаким везама у Холивуду, а Џин Сиберг се за разлику од других звезда није задовољила тиме да само уплати донацију.

У малом метафилмском захвату Винс Вон, као један од ретких осведочених холивудских десничара игра управо таквог ФБИ агента и хемија коју гради са својим партнером не само да успешно поставља те ликове већ их много боље мотивише, па је у том погледу „Сиберг" знатно успешнији од „Јуде и црног месије".

Упркос премијери у Венецији, „Сиберг" није постигао ни приближан публицитет као „Јуда и црни месија", можда баш зато што је по теми био за пола корака испред свог времена. Но, ако уклонимо на страну сам притисак ФБИ на Црне пантере и њихове симпатизере, тема којом се овај филм бави је заправо евергрин.

Од драме Душана Ковачевића „Професионалац" преко Фон Донерсмарковог филма „Живот других", ми имамо те приче о притиску служби безбедности на животе уметника који су се друштвено ангажовали.

Суштинска разлика између „Јуде" и „Сиберг" је у томе што филм Бенедикта Ендрјуса слободније барата претпоставкама које тешко оптужују ФБИ, дочим је Шака Кинг имао много више поузданијих извора, почев од сведочанства самог Вилијама О'Нила изреченог у једној документарној емисији, чије снимање се користи као наративни оквир у овом филму.

Кад говори Брандо 

Нова генерација филмова о притиску ФБИ на Црне пантере нема снагу оних раних остварења као што су „Малколм Икс" Спајка Лија или „Али" Мајкла Мана (који су се преваходно тицали Нације ислама), али чини се да наилазе на много бољи пријем, па се могу надати и већим успесима.

Док су и Ли и Ман, упркос томе што су им у филмовима играли Дензел Вошингтон и Вил Смит, морали свој углед да ставе на црту не би ли те филмове снимили као достојне биографске реконструкције, њихов пријем је био амбивалентан. Чини се да ти филмови заправо тек данас доживљавају праву рецепцију и свој нови живот.

Слично књигама где нови успех писца поспешује продају његових ранијих књига, тако и код ове теме, актуелни догађаји продукују филмове и онда они евоцирају успомену на раније класике.

Још је невероватнија чињеница да Црни пантери нису инспирисали Холивуд само на снимање комеморативних филмова. Током седамдесетих многи холивудски великани су финансијски подржавали Црне пантере, а Марлон Брандо је рецимо држао говор на сахрани Бобија Хатона, младог Пантера ког је упуцала полиција у Оукленду. Том приликом је Брандо рекао да „неће да говори дуго јер су они слушали белце већ 400 година". Сматра се да је Марлон Брандо као глумачки узор Џин Сиберг инспирисао и њено окретање Пантерима.

Елизабет Тејлор и Ричард Бартон су организовали добротворне скупове за скупљање средстава а поред очекиване подршке личности као што је Џејн Фонда, ова тема је активирала и Барбру Стрејсенд и Миу Фароу па чак и Лија Марвина.

Лекције из "Кума" 

Хјуи Њутн вођа Црних пантера је с друге стране у разним фазама прогона умео да се окреће филму као инспирацији и кажу да је рецимо Кополин „Кум" успевао да снажно инспирише његов однос са сарадницима. Њутн је био протагониста можда и најнеобичније акције коју су холивудски продуценти икада спровели у стварности.

Берт Шнајдер, Боб Рафелсон и Стив Блаунер су преокренули токове историје Холивуда лансиравши свој класик „Голи у седлу". Неколико година касније, још увек на холивудском Олимпу, они су организовали бекство Хјуина Њутна у Мексико а потом и на Кубу. Само бекство је било филмско, са све Њутном који је на крају са својом девојком веслао до Кубе, чамцем који се у једном тренутку преврнуо и колумбијским шверцером који је омогућио цео трансфер.

Самим тим, Црни пантери су као филмска инспирација присутни још од свог настанка, прво у домену документарног филма где је најчувенији кратки рад Агнес Варде а потом и андерграунд филма у раду Мелвина Ван Пиблса и Роберта Даунија Старијег. Остао је и читав низ неснимљених филмова о овој теми који су сањани у том периоду, међу њима и један који је желео да снима Њутонов пријатељ и комичар Ричард Прајор.

Нажалост, у периоду велике афирмације црних аутора и тема из афроамеричке борбе први филм о Црним пантерима снима Мелвинов син Марио Ван Пиблс али његов покушај снимљен по очевој књизи једноставно назван „Пантер" није дорастао историјској теми. Ипак, Мајкл Ман као велики Мелвинов поштовалац и Мариов пријатељ омогућује му да се искупи. Прво продуцира филм у ком Марио игра свог оца и реконструише настанак његовог кључног филма а потом му у „Алију" даје прилику да игра Малколм Икса.

Од Марвела до Најкија

Баш је филм насловљен „Црни пантер", базиран на Марвеловом јунаку који је настао пре политичке организације, постао први суперхеројски филм номинован за Најбољи филм и прва Марвелова екранизација која је освојила неког „оскара". Енормна популарност тог филма је вероватно и у потпуности скинула стигму са назива који се додуше први пут појавио у Другом светском рату као надимак једне тенковске јединице.

Интересантно је да је Марвелов суперхерој Црни пантер испрва био много више везан за плочнике америчких улица упркос свом пореклу из Ваканде али да се екранизација десила у време глобалне експанзије стрипских екранизација тако да је њен фокус много више био на то малтене деретићевски измаштано афричко краљевство без много рефлексије на положај америчких црнаца.

Штавише, и у овом филму негативац Килмонгер је у ствари потомак вакандског званичника који је у међувремену постао амерички специјалац а потом и политички екстремиста који припрема оружану побуну људи афричког порекла широм света.

Парадоксално, Килмонгер на неки начин има више веза за идеологијом старих Црних пантера, али и са америчким социјалним проблемима од насловног јунака.

Клатно историје је сада прешло на другу страну, и холивудске звезде су и даље под политичким притиском, само са потпуно другим предзнаком, и без фаталних последица.

Део традиције и имиџа Црних пантера данас живи кроз друге покрете, исказује се на јавним скуповима и спортским борилиштима, и постао је део не само популарне културе већ и маркетинга, погледајмо случај Колина Каперника и Најкија. Сад још само филмови о тим догађајима треба да дорасту до нивоа победе која је остварена у културном рату.