Психијатар, психолог, лајфкоуч - када и код кога да (не) идемо по помоћ

Збрку у смислу правилног разликовања стручњака који се баве менталним здрављем, користе они који, иако за то немају универзитетско образовање, себе представљају као психотерапеуте или популарно - лајфкоучеве, са завршеним курсом из психологије.

Професор Дилигенски каже да иза овог проблема најчешће стоји недостатак образовања и да онај ко нема потребне квалификације, код пацијента не може да препозна неке тешке проблеме као што су озбиљне психозе.

Додаје да такво неадекватно „лечење“ може да потраје и годинама и да се људи јаве психијатру када увиде да нема резултата.

„Психијатри су најкомплетнији у томе да се дијагностика направи како треба, док је разлика између психолога у томе што они раде и тестирања, што је нама веома битно зато што свако тестирање нама појачава радну дијагнозу, и утврђује нам став, како ћемо даље да радимо са пацијентима. Тако да су нам клинички психолози изузетно корисни, они уједно раде и психотерапију, али се не мешају тамо где је ситуација озбиљна, и где је потребно и лечење медикаментима“, изјавио је проф. Дилигенски.

Додаје да за разлику од психолога, психијатри могу да препишу лекове, док је у САД то правило, у појединим државама у последње време измењено, па негде и психолози издају рецепте, што је последица недостатка специјалиста психијатрије.

Говорећи о психотерапији, проф. Дилигенски каже да свако може да „ради психотерапију“ и да је уобичајено да се човек осећа боље после разговора са неким (ко и није квалификован) о проблемима који га муче, али да, када је ситуација са менталним здрављем комплекснија, непрофесионална „психотерапија“ може да има лош исход, а може се десити и злоупотреба у смислу давања лекова.

Шта каже Закон

Закон о психотерапији прописује да психотерапеути морају да истакну јасно уз своје име, своје базично занимање и правац којим се баве у психотерапији.

„Има 600 праваца, колико знамо, то је толико шарено и нису сви психотерапијски правци за све. Неки решавају један, други – неки други проблем, али се ради о психолошким проблемима, на пример страховима, депресивним, субдепресивним стањима, нерасположењима, интерперсонална проблематика...“, каже професор, и додаје да нешто од тога може да се реши и разговорима.

Истиче да су психолози на пример задужени и за тестирање при регрутовању радника у смислу људских ресурса. Каже да је на нашим клиникама сарадња између психијатра и психолога добра, и да се „међусобно генерално добро разумеју“.

Професор Дилигенски указује на проблеме који могу да настану услед рада у психотерапији, на основу завршених курсева.

„Ствари су много озбиљније. Ви не препознате на пример анорексију, психозу, па онда поремећаје личности који некада могу да буду веома тешки, а поготово повезаност телесних и психичких болести, психосоматске болести“, истиче гост Јутарњег програма.

Коментаришући приватну праксу, проф. Дилигенски каже да приватници некада немају довољно ресурса, психолога, па и разноврсност кадрова за консултације, као и то и да би та област требало да се боље уреди. Професор је коментарисао и лечење најмлађих, који су најосетљивија категорија пацијената.

Хрватски Закон о делатности психотерапије је заштитио децу. Психотерапију деце је допуштено радити тек након што је психијатар поставио дијагнозу и прописао одређену психотерапију као начин лечења тог детета.

„Вероватно ће у том правцу морати и код нас да се делује да би се заштитила деца, да се не би дешавали неки драстични проблеми које смо имали у скоријој прошлости. Кад је о деци реч потребно је да се ствари на време препознају“, сматра проф. др Владимир Дилигенски.