Да ли је серија „Кости“ српски „Злочин и казна“

Гледати Кости је био мазохизам, не гледати Кости је био још већи мазохизам јер сте кажњавали себе не гледајући најбољу домаћу серију у овој години. Многи су приметили да их серија подсећа на српски Злочин и казну.

Сценариста, Никола Пејаковић мисли да није баш на том нивоу, али признаје да су остали затечени реакцијама гледалишта.

„Имали смо неку свест шта смо направили и после првих епизода, реакције су углавном биле усмерене на Јову коме искрено честитам. Он је велики мајстор и изврсну је улогу направио. Драган Мићановић и његов Енглез заиста мислим да је једна изузетна глумачка бравура. Али тек након десете епизоде када су људи могли да сагледају, када се то слегло, дошло је до те експлозије, до то тих емотивних порука“, каже Пејаковић.

Имају ли Кости политичке поруке?

Многи се питају да ли је ово слика Бања Луке или времена у коме живимо? Пејаковић истиче да се у серији нису бавили политиком, већ да су само своју причу сместили у један миље.

„На једном папиру смо цртали једну причу, а тај папир је ово наше друштво и све што се дешава око нас. Генерално имам неки став, а то је да од мене нећете чути ружну реч о српским председницима влада и од данас никад више, зато што нећу да наши непријатељи сеире и да се веселе над нашом неслогом и нашим свађама“, додаје сценариста.

Наглашава да Кости нису никаква државна политика нити је намера аутора била да се тиме баве. Тема је била покајање и сликање духа овог времена.

Психотерапеут Марко Браковић истиче да Кољу прати више од двадесет година, и то не само његове драматуршке бравуре, већ и глумачке и музичке.

„Сем оне зоофилске сцене на крају која ме стварно изненадила, знао сам да ће то бити врхунски као и у Месу, с тим што могу да кажем да је су кости 30 одсто боље. Ово је прецизан опис стварности. Сетите се само овог мађарског депутата кога су недавно ухватили са 24 младића у неком хотелу, који је иначе био члан конзервативне партије. Слажем се са Николом, поента серије је осећај кривице из кога иде покајање сва три главна лика, па и оца Драгана који има своју хероинску причу, бившег хероинског зависника. То Никола није ставио у серију, ја то знам. Имамо практично осећај кривице код сва три карактера, с тим што се то код Косте Гајића видело у последњој епизоди, а код прва два лика већ од средине сезоне“, објашњава Браковић.

За своју веома упечатљиву улогу, глумац Јово Максић каже да би слагао ако би рекао да му је било тешко да тумачи лик Косте Говоруше. Напомиње да су припреме за снимање почеле седам месеци раније и већ ту је успео да оствари симбиозу и сарадњу са редитељем Хајдуковићем.

„Тако да када са ове дистанце гледам, све је прошло врло лако. Хајдковић је испоштовао колико год је могао и колико су услови дозвољавали да идемо хронолошки и да не скачемо с теме на тему, онда би ми било тешко. Наравно, преживљавао сам све то и било ми је јако битно да то све изнесем на један јако истинит начин и да негде не претерам и не одем на неку странпутицу. И ту је Хајдуковић играо велику улогу“, каже Максић.

Балкан као игралиште за странце

Драган Мићановић каже да је лик Енглеза Грина како га је Никола Пејаковић написао, лако могао да замисли.

„Јер како је он можда неки свршени студент из Британије добио задатак да дође на Балкан и да се мало поигра са овим простором, да ли по казни, да ли по награди, ко то зна. Тако да тај мало детињасти облик карактера произилази из тога, као метафора, да је многима Балкан игралиште“, сматра Мићановић.

Многи тврде да се странци који дођу на ове наше просторе понашају као Енглези у својим колонијама у 19. веку. Никола Пејаковић каже да верује да, ако не исто, оно сигурно врло слично.

„Бар када је овде био Педи Ешдаун мислим да се понашао идентично као Енглези у Индији, и то тек када су дошли“, додаје сценариста. 

Мићановић додаје да је све могао да замисли, осим последње сцене, за коју признаје да је и њега изненадила, али да верује да је сценариста имао разлога зашто је тако написао.

„Све те баханалије политичке, са том неправдом коју од старта трпе главни јунаци до коначног искупљења за грехе које чине. Наравно да је све плод маште, и писца и редитеља и свих нас који учествујемо у томе, али је толико препознатљиво, да више није ни битно шта је документарно, а шта је реално. Ако прича погађа публику дубоко и емотивно, онда је стварна", наглашава Мићановић.

Имамо ли могућности избора

Јово Максић признаје да док је живео лик Косте Говоруше и стварао га, да је оправдавао његове поступке, али са ове дистанце ипак не може да пирхвати да је убити једини избор, јер убиство је убиство.

„Ми ове људе срећемо свакодневно. С једне стране то је борба обесправљених. Ти људи су хероји колико издржавају. И сам се понекад нађем у тој ситуацији да помислим, кад не може систем да ме заштитим да узмем сам правду у своје руке, али избор увек постоји", сматра Максић.

Серија Кости једна је од ретких где се скреће пажња на све трауме које прате људе који су током ратова деведесетих остали без својих домова и били принуђени на избеглиштво.

Очигледно је да управо тај пострауматски синдром избеглице потпуно обликује њихово понашање, сматра психотерапеут. И сам Коста Говоруша има осећај кривице преживелог зато што је преживео.

Пејаковић напомиње да међу избеглицама после Олује имамо људе попут Косте Говоруше, али имамо и људе који су као Ђура и његов син Мирко. Ту је поштен свет, али и они који су се окористили о рат и обогатили.

„Цела прича потиче од Говоруше и од тог геноцида и етничког чишћења које је направљено исто и после шездесет година. И стављање свештеника у центар приче био је намеран потез да би се и тај ружни, срамотни и глупави начин портретисања свештеника преузет од булајићевских марифетлука прекинуо“, наглашава Никола Пејаковић.

Зрно љубави и за оне којима „нема спаса“

У серији нема ниједног психички стабилног лика, тврди психотерапеут. Тама је очигледно психопата, а може се рећи да је најмање психички оштећен лик Љиља, покојна Костина девојка.

„Међутим могло би се чинити да она њега воли и да покушава да дође до њега, али она у ствари, по трансакционој анализи се то зове драмски троугао, она покушава њега да спасе. Да разочарам гледаоце, та веза сигурно не би опстала. Мада у односу на друге ликове, она је 'најнормалнија“, додаје Браковић.

Сцена у којој отац Драган седи на слави код Косте Гајића у друштву покварених политичара и Енглеза Грина, не значи да смо сви укључени, напомиње Пејаковић.

„И Христос је улазио у куће лопова и криминалаца, али се није са њима дружио. Он је свештеник и мора да поднесе жртву и да се подметне. Отац Драган би и Грину помогао... Не треба генерализовати, али сваки од ових ликова није писан без љубави. У сваком лику постоји зрно љубави коју ја осећам према њему. То је обавезна ствар коју човек мора да има у животу, а поготову у писању. Човек мора да остави у свом сећању мали простор и за оне за које 'нема спаса'“, каже на крају емисије Око, Никола Пејаковић, сценариста серије Кости.