Џоел Шумахер – Четири живота великог професионалца

У данашње време, редитељи се веома рано специјализују и граде ауторску репутацију унутар једног жанра, неке типичне форме холивудског филма се више и не производе. Стога имамо све мање оваквих професионалаца који су умели да режирају све и без икаквих проблема прелазили из једног у други формат, притом нимало не изненађујући публику и критику високом нивоом изведбе.

Први живот – високи концепт

Први живот Џоела Шумахера везан је за скромне студио-комедије. У посао је ушао из света дизајна и фотографије, и после рада у модној индустрији одлази у Холивуд где испрва пише сценарије за два музичка филма и једну комедију намењену црној публици – Ауто перионица Мајкла Шулца, после чега успева да дође и до првих режија.

Ауто перионица се данас изучава као први пример филма високог концепта који ће до савршентсва довести продуценти Дон Симпсон и Џери Брукхајмер. Овај филм је продуцирао чувени Арт Линсон и у својим мемоарима је објаснио како је настао као вешто презентирана идеја о томе како ће бити филм изграђен на бази референци из других остварења. Линсон сматра да је Ауто перионица један од првих филмова који је у потпуности настао по принципу укрштања познатих елемената на нов начин и да је тако привукао пажњу тадашњег руководиоца студија „Јуниверсал“, чувеног Неда Тенена.

Ауто перионица постигла је огроман успех и култни статус, а Шумахер је писао још два сценарија за музичке филмове, што се на неки начин може рећи и за овај наслов, ако имамо у виду да је музика за филм снимана пре самог снимања слике како би јунаци могли да је слушају у кадру и реагују на њу.

Прву режију добија у ексцентричној комедији Невероватна жена која се смањује у којој практично прави пародију старог научнофантастичног филма Невероватни човек који се смањује. Карактерна глумица и комичарка Лили Томлин игра главну улогу у овом филму – домаћицу која креће да се смањује од пробних узорака производа из козметичке куће у којој ради њен муж. У овој верзији она постаје јавна личност због свог поремећаја, а потом је отима и група шашавих научника све док на другом месту не нађе решење свог проблема.

У овој научнофантастичној пародији Шумахер са доста духа пародира дух старих научнофантастичних филмова и прича о настанку суперхероја или монструма из хорор филмова. Руку на срце и изворни филм Џека Арнолда по Метисоновом роману антиципира интересовање јавности за свог јунака и његов проблем, али свему томе прилази на сериознији начин.

Следећи Шумахеров редитељски рад био је неупечатљива комедија Вашингтонски такси, о групи таксиста који на улицама америчке престонице имају разне тешкоће и авантуре које врхуне спасавањем отете породице једног дипломате.

Таман када је деловало да Шумахера чека каријера редитеља комедија скромног буџета, дешава се преокрет.

Други живот – Чопор деришта

Џоел Шумахер снима филм Пријатељи из кафића Светог Елмоа, један од ретких класика омладинског филма осамдесетих који није из пера Џона Хјуза, несумњиво највећег сценаристе у овом поджанру. Овај филм су писали сам Шумахер и Курт Курландер и говори о групи пријатеља који прелазе из младости у зрело доба и имају тешкоће да се адаптирају.

После овог изузетно значајног филма, Џоел Шумахер постаје један од омиљених редитеља нове генерације младих глумаца који су по узору на Синатрин „Чопор пацова“ (Rat Pack) добили назив „Чопор деришта“ (Brat Pack). Многи међу њима били су деца холивудске аристократије, били су млади, контроверзни, секси и понашали се као рокенрол звезде. У Светом Елму играо је Емилио Естевез, син Мартина Шина, а читав низ тада актуелних младих глумаца се појавио у овом филму, од Роба Лоуа и Ендрјуа Макартија који су и остали иконе ове ере, до Деми Мур и Енди Мекдауел, које су касније успеле да буду актуелне у више декада.

Следећи Шумахеров филм доноси још већи заокрет. Снима генерацијски хорор за „Чопор деришта“ у Изгубљеним дечацима, а ту се редом појављују Џејсон Петрик, Кори Хејм, Кори Фелдман, Џејми Герц и Кифер Сатерленд. Ова прича о два брата који у малом месту проналазе вампирско легло била је претеча тог споја младости и сексепила са вампиризмом коју ће до пре неку годину експлоатисати серијал Сумрак. С тим што су Шумахерови млади вампири били подједнако опасни колико су били и секси, и то са смислом за хумор, и остали су иконе осамдесетих.

Овај изузетно успешан излет у хорор, Шумахер крунише филмом Танка линија смрти у ком се окупљају Кифер Сатерленд, Џулија Робертс, Кевин Бејкон, Вилијем Болдвин и Оливер Плат. Ова прича о групи младих научника која покушава да намерним изазивањем клиничке смрти истражи шта се налази с оне стране, такође је била секси и страшна на свој начин. Не треба стога да чуди што су романтичарске фасцинанције смрћу, вампиризмом и младошћу из ова два филма доживела и римејке у протеклој декади.

Своју сарадњу са „Чопором деришта“, Шумахер закључује у потпуно трећем жанру, сентименталном мелодрамом Умрети млад у којој прави инверзију рецепта из седамдесетих и филмова попут Љубавна прича у ком јунакиње умиру од тешке болести и ту функцију даје главном јунаку. Играли су Кемпбел Скот и Џулија Робертс.

Трећи живот – Пад мрачног витеза

Ако је икада снимљен српски филм негде ван Србије, то је онда филм Пад Џоела Шумахера са Мајклом Дагласом и Робертом Дивалом. Ова прича о средовечном раднику наменске индустрије који једног дана током саобраћајног колапса схвата да му је доста свега и да жели да се обрачуна са светом, изашао је у време када смо се овде сви тако осећали. Била је то 1993. година. Док су се у Америци питали да ли је Шумахер који снима овакав филм голуб који упозорава на гнев који се скупља или јастреб који позива на насиље, народ на ивици нерава је тачно знао о чему је реч. Сад је и Америци овај ваљда коначно схваћен.

Начин на који је Мајкл Даглас каналисао незадовољство главног јунака, сценарио који хируршки прецизно прати овог човека у обрачуну са свим стварима које га доводе до нервног слома, и стрпљиви искусни полицајац који му је за петама у интерпретацији Роберта Дивала, остали су једно од најмоћнијих гледалачких искустава за нашу публику деведесетих. Због санкција овај филм није био у биоскопима, али заживео је на видео тракама и на телевизији.

У овом периоду, Џоел Шумахер постаје поуздани редитељ студија „Ворнер“, и специјализује се за рад на њихове две најкомерцијалније франшизе потпуно супротног профила.

Тада као и данас, једну су чиниле екранизације Бетмена, а он је снимио две – Бетмен заувек и Бетмен и Робин, а другу су чиниле екранизације бестселер романа – данас је то Хари Потер, тада су то били правни трилери Џона Гришама.

Шумахер је радио обе ове ствари самоуверено, иако су захтеви били потпуно супротни. После јаког ауторског печата који је оставио Тим Бартон у прва два Бетмена, први Шумахеров филм у серијалу уместо Мајкла Китона доводи Вала Килмера, глумца чија прека нарав у том периоду још није у потпуности препозната. После тог филма који фанови Бетмена сматрају стриповски лепршавим али безначајним, Килмер се испоставља као необуздан, а Џорџ Клуни, тада такође „Ворнерова“ узданица, добија прилику.

Тако настаје Бетмен и Робин, филм који је критика сахранила на премијери, публика му се подсмевала, али и пружила му неку врсту култног статуса. Шумахер је практично упокојио Мрачног витеза на одређено време, све док га Нолан изнова није оживео. У време изласка ових филмова, Шумахеров допринос није превише цењен, нарочито јер су стрипови о Бетмену у том периоду били знатно сериознији од филмова. Сматрало се да он нема довољно слуха за оно што је у то време већ радио Френк Милер са овим ликом. Данас међутим постоји извесна носталгија према тим насловима, нарочито према Бетмен заувек јер се сматра да је њихова стриповска лепршавност ипак ближа изворнику од нолановске и нарочито снајдеровске тмурне озбиљности.

Кад је о екранизацијама Гришама реч, Шумахер је ту ујединио публику и критику, у филмовима Клијент и Време за убијање учврстио је статус тада младих звезда Сандре Булок и Метјуа Меконохија, то су били елегантно скројени и одлично глумљени правни трилери за публику у мултиплексима, нешто што данас тешко можемо видети на великом екрану. Студио „Ворнер“ је снимио неке од најзаначјнијих филмова тог жанра као што је рецимо Пресуда Сиднија Ламета, и Шумахер је продужио њихову успешну традицију у том жанру.

Ову зрелу фазу Шумахер закључује филмом Осам милиметара по сценарију Ендрјуа Кевина Вокера, маестра који је потписао ремек-дело Дејвида Финчера Седам. У време изласка овог филма, Вокер је сматрао да је његова визија изневерена, да је Шумахер ублажио његову слику света, променио битне делове сценарија, али Осам милиметара стоји као снажан трилер са једном од последњих озбиљних рола Николаса Кејџа и снажном атмосфером која је достојан наследник Подземља секса Пола Шредера.

Четврти живот – Бљесак мајстора

После филма Осам милиметара, Шумахер креће да лута, од ангажованих прича из ЛГБТ миљеа, преко ангажваних истинитих судбина и догађаја, бизарних хорора и претенциозних трилера.

У том завршном периоду Шумахерове каријере издвојио бих Земљу тигрова, а нарочито Телефонску говорницу, два наслова која су изузетно помогла Колину Фарелу да се успостави као звезда.

Земља тигрова је прича о дрилу војника који су ишли у Вијетнамски рат, а Телефонска говорница је бриљантан напети трилер по предлошку чувеног Лерија Коена, једног од жанровских великана који су нас недавно напустили.

Можда је управо Телефонска говорница, у овој фази Шумахерове каријере показала о каквом велемајстору је реч јер је успела не само да покаже глумачки мастерклас Колина Фарела у клаустрофобичном трилеру смештеном на насловну локацију, већ и да врати Лерија Коена у жижу интересовања.

Овог пута је Коен чак успео да обнови своју потрошену репутацију и пласира на врло захтевно тржиште неколико својих сценарија високог концепта.

Све до последњег кадра, Шумахерови филмови су одисали вештином, снагом и упечатљивим рукописом, то важи чак и за оне који нису ваљали, на нивоу приче, пре свега.

Радећи у разним жанровима и за велике холивудске студије, Шумахер се профилисао као један од оних редитеља који су поштованији у еснафу него међу фановима. Упркос томе што је у многим жанровима оставио дубок траг, нико га није пригрлио за себе, и на крају је остао на ничијој земљи, у главном току.

Ако бисмо ипак препознали одређена ауторска обележја онда је то свакако Шумахерово однос према музици у филму, бављење мјузиклом, али и вешто укључивање поп песама у звучну слику, висока естетизација слика, препознавање младих глумачких талената и клесање упечатљивих рола код већ афирмисаних звезда. У одређеном смислу можда је управо Шумахерова екранизација Фантома из опере Ендрјуа Лојда Вебера из 2004. године могла бити профилисана као његово животно дело, спој свих ауторских опсесија, али тај филм на крају није прерастао ниво пуког спектакла под контролом врсног професионалца.

Међутим, унутар главног тока Шумахер је снимао филмове који нису били конфекција већ су напротив стремили да буду врхунци у тој форми. За живота, Шумахер није доспео у Пантеон великих редитеља, можда зато што није било прилике да неко подвуче црту и сабере све значајне филмове. Сада међутим више нема сумње да је он заслужио своје место међу најцењенијима у својој генерацији.