Последњи ратници Хладног рата – кубански обавештајци у борби са дијаспором

Покушаји кубанске дијаспоре да склони комунисте са власти, уз помоћ америчких тајних служби и мафије, највише су познати због инцидента у Заливу свиња, па и већина филмова на те теме говори о тим догађајима, нарочито из визуре атентата на Џона Кенедија.

Асајас је написао сценарио по књизи Бразилца Фернанда Мораиша Последњи ратници Хладог рата. Овај аутор код нас је најпознатији као биограф Паола Коеља, али остаје нада да ће филм Осиња мрежа оживети интересовање и за ову књигу о кубанским обавештајцима.

Снажан талас милитантних акција кренуо је током слома СССР-а. Наиме, екстремисти из дијаспоре су мислили да ће Кастров режим без подршке Совјета запасти у кризу и да ће се економски урушити. Тај колапс су хтели да убрзају читавим низом акција које су се кретале у распону од бенигних, као што је растурање летака, доказано неуспешних као што су покушаји да убију Кастра, па све до изузетно опасних, као што су терористички напади на туристичке објекте.

Методологија кубанске милитантне дијаспоре јако је слична замислима усташке емиграције две или три деценије пре тога. Док су хрватски екстремисти путем вишестраначких избора тих дана учествовали у отцепљењу Хрватске од СФРЈ, кубански су се користили њиховим неуспелим методама, али на битно успешнији начин.

Наиме, читав низ терористичких напада на хотеле по Хавани и кубанском приморју је успешно изведен и неки од њих су однели људске жртве.

Међутим, ако су емигранти из Мајамија користили усташке методе, кубанска тајна служба им је одговорила удбашким. Начин на који су се кубански обавештајци инфилтрирали у емигрантске кругове и како су их вешто и хладнокрвно разарали интригама, компромитацијама и конкретним акцијама, веома подсећа на нека од ремек-дела наше Службе државне безбедности.

Додуше, кубански обавештајци нису ишли толико далеко да баш и ликвидирају непријатеље на територије САД, а сва је прилика да су југословенски радили и то, али су сасвим сигурно барем делом наилазили на симпатије ФБИ који је био скептичан према кубанској дијаспори због веза за колумбијским нарко-картелима.

Идеја напада на терористичка места на југословенском приморју је срећом била успешно спречена акцијама служби безбедности и за разлику од стварности присутна је била на екрану. Рецимо, Телевизија Београд снимила је веома занимљив телевизијски филм Ловац против топа, по сценарију Синише Павића, који се бавио акцијом Службе и спречавањем усташког напад на Јадрану. С друге стране, све до овог Асајасовог филма, шира светска јавност није била толико упозната са овим активностима кубанске реакционарне дијаспоре.

Асајас је већ снимио једно ремек-дело на сличне теме – триптих Карлос, о Иљичу Рамирезу Шакалу који је иначе неко време провео и у Београду, под заштитом наших служби.

Главног јунака у Осињој мрежи игра венецуелански глумац Едгар Рамирез са којим је сарађивао у том филму. Поред Рамиреза ту је права екипа звезда – Пенелопе Круз, латино звезда у успону Ана Де Армас и Бразилац Вагнер Моура, ког знамо као Пабла Ескобара из серије Наркос.

Асајасов филм се креће ничијом земљом између трилера и мелодраме где суровост међуљудских односа на оваквој мисији понекад делује бруталније од бомбашких напада. Филм је највећим делом на шпанском иако се махом дешава у Мајамију и добро заробљава изолованост кубанске дијаспоре. Хавана у овом филму није онако орнаменталистичка и егзотична како смо навикли, а Мајами није онако гламурозан. Асајас ставља акценат на реалистичност и скоро прозаичне околности живота људи на невероватно узбудљивим задацима.

Осиња мрежа је доживела премијеру прошле године у Венецији. Филм је наишао на млак пријем и Асајас га је потом премонтирао. Српску премијеру је имао на Фесту ове године, и требало је да изађе у биоскопе у априлу, али га је спречила пандемија. Сада је међутим после свих недаћа доступан на Нетфликсу и испоставило се да итекако заслужује да се погледа. И због своје приче која није толико позната, и због тога што нама на овим просторима све то делује као нешто што смо већ прошли.