Марић: Данашње време не тражи хероје попут Довлатова

Довлатов приказује шест дана живота бриљантног, ироничног писца Сергеја Довлатова, који види далеко преко крутих граница Совјетског Савеза седамдесетих година прошлог века, писца који се бори да сачува свој таленат и достојанство док гледа како моћна државна машинерија мрви његове пријатеље уметнике.

„Прва књига коју сам прочитао од Довлатова била је Странкиња. Он пише кратке реченице, али су оне убојите. Веома добро је видео ствари, умео је да препозна ствари, поготово људе и карактере. Има дозу финог безобразлука, цинизма, ироније, духовит је невероватно, а испод свега тога се крије емотивност и мени је то било најзанимљивије“, каже Милан Марић, коме је Довлатов био прва главна улога.

Марић примећује да су седамедесете године прошлог века биле специфично време, уметност се третирала на другачији начин, „била је много скупља у оном најдивнијем смислу, нематеријалном“, што је данас, сматра, незамисливо.

„Та одлука да се бави уметношћу упркос томе што га та уметност може коштати живота, то га је чинило већим од живота. То је храброст. О томе се чита само у неким митовима, али они су то стварно урадили. Мислим да га је туга одласка из земље коштала живота“, рекао је Марић.

Српски глумац истиче да Довлатов, за разлику од Солжењицина није искористио предности свог дисидентства.

„Солжењицин је у Европи постао суперстар сопствене несреће и њега су сви поштовали као затвореника, кога је систем уништио. Све је то истина, али он је то умео да искористи. Довлатов није. То га је коштало живота и умро је од срчаног удара у Америци у 48. години“, подсетио је Марић.

Млади српски глумац објаснио је да редитељ није желео да се бави великим догађајима у Довлатовљевом животу као што је доношење одлуке да напусти СССР, већ је одлучио да прикаже његову свакодневницу - шест обичних дана у животу једног обичног човека који жели да се бави уметношћу у специфичном времену и систему и свему што то носи.

„Довлатов је постао славан тек после смрти и у филму заправо видимо борбу човека са самим собом, борбу етике и реалности која те демантује констатно“, додао је Марић.

Довлатов је био новинар који је више пута добио отказ, подсећа глумац и истиче да данашње време једноставно ту врсту херојства, коју је Довлатов имао, не иска.

„Ретки су такви људи и када се наиђе на њих, они се третирају као будале, а не као хероји. Они су на уштрб свог живота пристајали на то зато што су бранили етику. То је прича о херојима“, нагласио је Марић.

Према његовим речима, сукоб уметника и власти постоји од када је и света, да су Молијера скидали с вешала, али примећује да је данас највећа цензура – новац.

„Под велом демократије у већем броју земаља немате отворену репресију власти над људима, поготово уметницима, али данас није потребно да имаш специјалне логоре и затворе за људе који нису послушници система или неку специјалну полицију која ће ићи по кућама да хапси. Данас се човек уништи преко новина. Није ти потребна отворена цензура. Данас је много опаснија отворена аутоцензура. Сви ми знамо докле смемо да идемо и то је најопасније, што су људи сами себи ставили границе докле смеју да иду“, скреће пажњу Марић.

„Више ти нико неће рећи ово смеш, а ово не смеш да кажеш, али ти врло добро знаш шта смеш, а шта не смеш. То је метастазирало у складу са временом и у складу са политичким покретом који називамо демократија. Људи су успели да искваре све па смо успели да искваримо и идеју демократије. То је наш усуд“, оценио је глумац.

Уметнике сматра последњим бастионом рација и тампон зоном између обичних људи и власти: „Наша дужност је да упиремо прстом у све аномалије друштва, да људе упозоравамо, преводимо им и будемо активни. Ја не разумем како неко ко се бави уметношћу може бити аполитичан. Ти си глумац па шта има тебе да занима политика?“.

То је чудно, додаје Марић, ако се узме у обзир да је позориште настало као потреба да се искаже нешто у односу на политику и власт.

„Како смо сада дошли до тога да мене као политика не занима, зато што је то нешто прљаво. Али шта није прљаво? Труди се онда да некако то очистиш колико је могуће. То је дужност уметника. Шта значи уметник који је импотентан у том смислу? Онда си ти пуки забављач и данас уметност и постаје само нека врста забаве, нека врста предигре - идемо у позориште, па на вечеру, па у провод, па ко зна где ће то завршити“, упозорава Марић.

Коментаришући шта је научио у Русији, млади српски глумац у шали истиче руски језик и да не сме да пије вотку са Русима. Међутим, брзо додаје да није имао времена ни да се напије „онако руски“, јер су радили брзим и озбиљним темпом, а да је њему било теже јер пре снимања није говорио руски и морао је да га учи сваког дана.