Лежаић: Треба да радимо филмове као да смо у Холивуду

Лежаић је у интервјуу Танјугу открио да прича говори о нашем инжењеру који ради за данску фирму на изградњи првог ветропарка у Ирану, 1983. године.

„Долази му фамилија после шест месеци у посету и то поновно спајање породице ми је било интересантно пошто нешто слично имам у сопственој прошлости, мада нисам одлазио у посету свом оцу, јер сам био мали, али сам увек замишљао како би то заправо изгледало“, објаснио је редитељ.

„То је, на неки начин, измаштана аутобиографија, не као да сам ја тај мали дечак који одлази оцу у посету, него више како би то изгледало да сам ја био мој отац те 1983. у Ирану. Размишљао сам о приоритетима и о томе како се постављамо према послу. Ја сам од оних које посао поприлично увуче и самим тим породица доста трпи. Занимало ме је како би функционисао тај однос у недођији у то време и породица која га подржава, али ипак тражи своје место у свему томе“, појаснио је Лежаић.

Продукционо, филм је доста захтеван. Лежаић каже да су добили велику подршку Филмског центра Србије, али да је то тек петина буџета и сад праве озбиљну гимнастику са много иностраних продуцената.

„Могао сам да напишем јако мали, интиман филм, али сада имам доживљај да смо сатерани као кинематографија да морамо да правимо мале, интимне приче у малим интимним просторима и филмови постају редудантни. Направимо један филм и остали су исти. Ужасно је битно да правимо другачије и различите филмове. Када бисмо се мало опустили, имали би шареноликију кинематографију и мислим да би била занимљивија него што је тренутно“, нагласио је Лежаић.

Редитељ сматра да не треба да размишљамо у оквирима: „Јао, ми смо мала земља, мали језик, кога је брига за нас и хајде да правимо мале опскурне филмове који ништа не значе. Треба да радимо филмове као да смо у Холивуду, и да се тако односимо према томе, без обзира што немамо такве могућности, али мислим да је неопходно да имамо став да ми то умемо и можемо и да ако будемо имали тај став, у неком тренутку мислим да ћемо моћи и да радимо такве филмове“.

Оценио је да, ако се будемо вечито сагињали и сабијали у бесмислене јавне оквире, то ћемо вечито да радимо.

„Ако вас неко зове вечито зато што сте јефтини, вечито ћете радити јефтине послове. Ако себи поставите нешто што хоћете да досегнете или ћете сагорети у покушају или ћете успети. Ја не размишљам да морам да снимам 50 филмова да бих преживео. Радим друге ствари да бих преживео, ово радим из љубави и радим само оно што ми се баш ради у неком тренутку“, рекао је Лежаић.

“„Мислим да би човек, који пише, требало прво да се запита зашто би ово требало уопште да постоји. На годишњем нивоу има десетине хиљада филмова у свету и нема разлога урадити неки филм да би га само урадили. Треба човек да се пита зашто је тај филм битан, зашто треба да постоји. Апокалипса је снимљена, Кум је снимљен, неки јако битни филмови су снимљени. Не мислим да би на том нивоу требало да буде битан, него треба да се осети да је аутору то нешто узашно битно. Права је реткост да се то осети и такви филмови буду успешни“, оценио је он.

Лежаић је, као студент, био на првом „Кустендорфу“ са својим филмом, а ове године је у жирију.