Канцеларија за подршку деци и младима: системска брига о менталном здрављу широм Србије

Канцеларија ће, како наводи Зорана Филиповић, планирати и спроводити различите едукативне и васпитне активности, не само за децу и младе, већ и за родитеље и запослене у службама које раде са децом. Намера је да се унапреди знање и оспособљеност оних који су у директном контакту са младима, како би могли да препознају промене у понашању и да на њих адекватно реагују.

„Канцеларија ће спроводити, планирати разне едукативне и васпитне активности, не само када су у питању деца, млади и њихови родитељи, већ и едукативне програме и активности које се тичу оспособљавања и боље припреме запослених у различитим државним јавним службама, организацијама, институцијама које се баве радом са децом“, објаснила је Филиповићева.

Посебан значај, додаје, има чињеница да Канцеларија неће бити усмерена само на реакцију када се проблем већ појави, већ на развијање свести о значају очувања менталног здравља и на јачање отпорности код деце и младих.

Међусекторска сарадња као основ

Филиповићева наглашава да је суштина оснивања Канцеларије управо у повезивању више ресора и институција. Поред Министарства здравља, на које се Канцеларија највише ослања, важну улогу имаће и ресори просвете, унутрашњих послова, социјалне заштите, спорта и бриге о породици.

„То је суштина оснивања канцеларије, да се повежу различити сектори“, наглашава Филиповићева, указујући да се само „заједничким напорима“ могу остварити дугорочни циљеви у области превенције и заштите менталног здравља.

Та сарадња не би требало да остане само на нивоу републичких институција. Планирано је и ширење активности на локалне заједнице, како би подршка била доступнија деци и младима у целој земљи.

„Отвараће се центри за младе у градовима на територији целокупне Србије и управо ова међусекторска сарадња подразумева да ће то бити примењивано на локалном нивоу“, најавила је Филиповићева.

Важно је препознати када дете није добро

Говорећи о стању менталног здравља деце и младих, Филиповићева истиче да постоје истраживања која показују да одређен број деце има различите сметње, али да је у адолесценцији понекад тешко повући јасну границу између уобичајених развојних промена и сигнала да је потребна помоћ.

Адолесценција је, како каже, буран период у којем се млади суочавају и са биолошким променама и са питањима идентитета, односа према себи и другима. Зато је важно обратити пажњу на све што дете чини мање функционалним или указује на тешкоће које раније нису постојале.

„Све оно што младе људе чини мање функционалним и све оно где млади људи показују неке тешкоће које раније нису имали, захтева некакву реакцију и захтева позорност не само родитеља него и шире заједнице“, указала је Филиповићева.

Наглашава да родитељи најбоље познају своје дете и да би управо они најпре требало да уоче када нешто није уобичајено, али да одговорност не сме да буде само на породици.

Улога родитеља, школе и заједнице

Према њеним речима, цео систем треба да учествује у препознавању проблема и пружању подршке. Уз родитеље, важну улогу имају и школски психолози, педагози, разредне старешине, као и сви који свакодневно раде са децом.

„Оно што је важно то је да може неко из окружења, најбоље би било кад родитељи примете, јер они најбоље знају своје дете. Али свакако би требало да примете и запослени у школи, пре свега школски психолози, педагози, разредне старешине“, рекла је Филиповићева.

Зато ће један од важних послова Канцеларије бити и обуке за запослене у систему. Циљ је да они стекну конкретне алате за препознавање проблема, правилно реаговање и упућивање деце тамо где је потребна додатна стручна помоћ.

„Канцеларија ће се бавити едукацијама, различитим специјализованим обукама које ће омогућити запосленима који раде са децом да могу да препознају, да имају алате, како да реагују“, навела је Филиповићева.

На које промене треба обратити пажњу

Када је реч о сигналима који могу указивати да дете или млада особа пролази кроз тешкоће, Филиповићева каже да пажњу треба усмерити на све оно што није уобичајено за то дете. То могу бити повлачење из друштва, нагле промене у понашању или претерано време проведено на друштвеним мрежама.

„Треба обратити пажњу на све оно што није карактеристично за то дете, што није уобичајено.“

Осврћући се на последице пандемије коронавируса, Филиповићева подсећа да је период изолације утицао на промену породичне динамике и додатно оптеретио многе породице. Уз то, савремени начин комуникације и све већи утицај друштвених мрежа допринели су осећају усамљености код младих.

„Корона је много утицала генерално на промену динамике породичних односа“, рекла је Филиповићева, додајући да су млади данас, упркос већем броју канала комуникације, често и усамљенији.