Суицид и млади – значај подршке у кризним тренуцима

На најпрометнијем месту у Београду, где дневно прође хиљаде људи, недавно је једна девојка покушала да се баци под ауто. И то можда нико не би приметио да Јасмин Хаџибурић, власник оближњег фризерског салона, баш у том тренутку није био на паузи.

"Мислио сам да хоће да пређе улицу, и пришао сам само да јој кажем – немој ту да прелазиш, ризично је, возе брзо! Међутим, кад сам пришао схватио сам да је то нешто друго, да она вероватно чека ауто да се баци, то сам схватио кад сам је склонио са стране и кад је почела да плаче и да прича – 'ја нећу више да живим овако, ја не могу више овако'", рекао је Хаџибурић.

До тог циља, објашњава, довела ју је стална критика породице.

"Она је 15 минута причала с тим мојим другаром психологом који је вероватно за тих 15 минута успео да уради нешто с њом, јер се она смирила и отишла кући мирна", нагласио је Хаџибурић.

Такве разговоре запослени на Националној СОС линији за превенцију самоубистава воде готово свакодневно. Углавном са адолесцентима.

"Породични притисак, конфликти са родитељима, неуспех у школи, притисак околине, често то наводе као разлоге. Оно што су стварни разлози из нашег клиничког искуства јесу много дубљи", наводи Бојана Матић из Националне СОС линије за превенцију самоубистава.

Импулс, породица, удаљавање

Психијатар Института за ментално здравље Ивица Младеновић тврди да млада генерација реагује импулсивно.

"Оставио ме дечко или девојка, идем да се убијем; пао сам испит, идем да се убијем. То је импулсивна реакција и увек је одраз незрелости", указује Младеновић.

Иако је породица та која, по речима стручњака, треба одмах да реагује на промене у понашању, родитељи често не препознају симптоме оптерећени целодневним послом.

"Први знаци су удаљавање. Ако нема поверења међу члановима породице, не можете да чујете проблеме свог детета", оцењује Младеновић.

(Не)разумевање, разговор, растерећење

Милица Лазић из организације за превенцију самоубистава "Срце" објашњава да млади често имају осећај да их нико не разуме.

"Како њихове проблеме нико не схвата озбиљно, поготово старији, мислим да је то позив да се осврнемо око себе и да разговарамо једни с другима, јер некада проблем који нама изгледа не толико велик и не толико важан некоме обликује одлуку да ли ће и даље бити међу нама", сматра Лазићева.

Стручњаци кажу да је важно да онај коме је тешко треба да прича са својим најближима и околином. Како наводи Матићева, емоционално растерећење може да се осети током једног разговора. 

"Тај моменат пружања подршке без страха од осуде и да ће то неко сазнати, мислим да доприноси тренутном олакшању", закључује Матићева.

Грађани могу да се обрате Клиници за психијатријске болести "Др Лаза Лазаревић", центру "Срце", као и Националној СОС линији за превенцију самоубистава.