Кад предрасуде утихну: Сви смо на корак до душевне болести, инстант решења могућа су још само у филмовима

Од самоповређивања, депресије, поремећаја исхране до насиља над женама, траума, стреса на послу, психоделицима, мушко-женским односима… и још о много тога, већ пола године причају доктори са Института за ментално здравље преко подкаста Два и по психијатра, који је доступан на Јутјубу и свим аудио-платформама.

„Кроз подкаст дајемо могућност људима да промишљају и шире перспективу. Схватам да живимо брзо, али инстант и једноставна решења су могућа у холивудским филмовима. То је као кад бисте тражили да вам ИТ стручњак у реченици објасни како се прави апликација. Морао би да почне од алгоритама“, каже проф. др Оливера Вуковић, једна од „два и по психијатра“.

Према речима докторке Вуковић, бројне су предрасуде о професији као што је психијатрија, начину њиховог рада, али и о пацијентима који болују од душевне болести. 

Хиљаде слушалаца и гледалаца епизода Два и по психијатра, ипак, потврђују да су људи у нашој земљи свеснији значаја бриге о менталном здрављу.

Са друге стране, да би показали да се менталних поремећаја не треба стидети, доктори у емисијама – међусобно или уз госте психологе, фармакологе, социјалне раднике и колеге – људски и отворено разговарају и о сопственим слабостима. 

„Причали смо да смо били хипохондри на студијама, као и о томе када нам анксиозност расте. Сви имају право на кризу, да одлазе психијатру и имају третман. Није крај света, нити дефинитивна промена судбине у најнегативнијем смислу те речи“, тврди наша саговорница.

Стигма и реинтеграција

Колико сте пута чули да „у Америци свако има свог психијатра?“ И у западном свету, као и у Србији, упркос кампањама, није се много одмакло у рушењу стигми везаних за ментално здравље, потврђује у разговору за Интернет портал РТС-а др Оливера Вуковић, професорка на београдском Медицинском факултету.

Осим етикета, и контроверзна организација сајентолога отворено и агресивно се бори против психијатара.

„Сајентолози могу да буду врло непријатни и физички агресивни. Њихови сајтови нас називају најпогрднијим именима. Треба се носити и са тим“, истиче Вуковићева, која се сусрела са њиховим симпатизерима на једном од конгреса америчке психијатријске асоцијације.

Професорка, међутим, појашњава да однос према особама са менталним поремећајима никада није био племенитији и хуманији него данас, наводећи као пример назив часописа за психијатрију у САД, који је раније био Амерички часопис за лудило (American journal of insanity).

„Пацијентима је пре 150 година требало скинути окове и избавити их азила, у којима су били са најтежим криминалцима. Сада је идеја да се људи реинтегришу у заједницу, те да не буду изопштени, као и да имају право на избор, породицу и рад“, сматра Вуковићева.

Подсећа да је професорка Славка Морић-Петровић 1963. године отворила Институт за ментално здравље управо у центру града, да би истакла да су и људи са психичким проблемима део заједнице.

„Била је претеча онога што данас зовемо терапије у заједници, која на Балкану постаје најразвијенија. Концепт психијатара је да такви људи могу у оквиру својих могућности да бирају живот какав желе“, прича професорка Вуковић.

Хипноза, медитација или психотерапија

На питање зашто популарни „лајф коучеви“ замењују психијатре, Вуковићева истиче да је за душевне болести потребно пре свега базично знање из телесне медицине, јер се често преплићу.

„Пацијент који је био јако нервозан, тресле су му се руке и знојили дланови, дошао је у моју ординацију. Питала сам га да ли је проверио хормоне штитасте жлезде. Испоставило се да су повишено радили, те да није реч о анксиозности. Замислите да је отишао особе који нема медицинско знање –  рекла би му да мисли позитивно и вежба технике релаксације“, истиче наша саговорница.

Да би приближила зашто је оболелим пацијентима потребна стручна помоћ, др Вуковић се присећа да им је чувени хирург-онколог, покојни професор Радан Џодић на студијама током вежби показао тачку на телу човеку која је изгледала као мрља од кафе. 

„Појаснио нам је да је пацијент имао један од најозбиљнијих облика рака коже. Отишао је, ипак, код травара који му је дао мелем. Промена на кожи је нестала, али малигни меланом метастазирао је по телу, због чега је и преминуо. То слично имате и у психијатрији“, указује Вуковићева.

Наглашава да се здравље и болест преплићу, као и да су саставни део живота.

„Тако их треба посматрати. Једино на тај начин можемо да смањимо предрасуде, те да тражимо решење, као и да се боримо“, закључује проф. др Оливера Вуковић, помоћница директора Института за ментално здравље.