"Клуб вриштања" отворен у Милану – заједничким урликом против стреса

У Милану су зато одлучили да пробају нешто необично: да се против стреса боре заједничким викањем.Тако је настао први милански „Scream Club”, у коме се људи окупљају на јавном месту и на договорени знак сви заједно почињу да вичу. Циљ је да се на неколико тренутака ослободе фрустрације, насмеју и упознају људе који се суочавају са сличним свакодневним проблемима.

Прво окупљање одржано је 28. октобра у миланском кварту Сити Лајф, на иницијативу друштвеног пројекта „Il Milanese Imbruttito”, који на сатиричан начин приказује свакодневицу становника града. Заједнички урлик предводио је Лука Абресија, познат по духовитим интервјуима, а после групног „пражњења” учесници су наставили дружење уз аперитив.

Од свађе до стотина људи који заједно вичу

Идеја није настала у Милану. Почеци се везују за Чикаго, где су Емануел Ернандез и Елена Соболева основали први „Scream Club”.

Све је почело на шетњи поред језера Мичиген, када су се посвађали. Ернандез је осетио потребу да виком избаци нагомилану напетост и предложио је партнерки да то ураде заједно. Пронашли су место за које су мислили да је довољно изоловано, али су их приметили пролазници. Уместо да се повуку, позвали су их да им се придруже, и људи су прихватили.

Тако су настала редовна окупљања, сваке недеље у чикашком парку Линколн, на обали језера. Убрзо су им се придружиле стотине људи, а иницијатива се проширила и на друге америчке градове. Данас постоји и интернет платформа на којој учесници могу да постављају снимке својих урлика и слушају туђе.

Зашто је лакше викати у групи

Италијански психолог Матео Мериго каже да је овакво изражавање напетости само један од многих облика емоционалног пражњења, али да је важно што се одвија у групи.

„Често помислимо: да, вичем у својој интими, али можда изгледам као лудак док то радим. Када, међутим, то ради много људи истовремено, тај чин постаје друштвено прихватљив”, објашњава Мериго.

Према његовим речима, групно искуство може да смањи осећај стида и усамљености. Човек схвата да није једини под притиском и да и други имају потребу да се ослободе фрустрација.

„Осећамо се мање усамљено јер се ствара нека врста несвесног колектива те схватамо да је и наш бол заједнички”, каже психолог.

Групна динамика, међутим, не делује на све исто. Неко ће покушати да виче гласније од осталих, неко ће охрабривати друге, а могу се развити и различити облици повезивања и нових познанстава.

Тренд у ослобађању од стреса

Rage Room, односно просторије у којима људи разбијају предмете, јога смеха и друге колективне активности за ослобађање од напетости последњих година су све чешће.

Мериго упозорава да и овакве иницијативе могу постати пролазни тренд. Важно је, каже, сачувати њихову првобитну идеју и не дозволити да је временом потисну различите групне динамике.

За сада, милански “клуб викања, вриштања или урлања”, како вам је драже, нуди једноставну поруку: понекад није потребно много да се осећамо боље, довољно је да застанемо и схватимо да нисмо једини којима је много тога преко главе. И заурламо заједно. Можда тај заједнички урлик неће решити проблеме учесника, али бар на неколико тренутака може да учини да се његови становници осећају мање усамљено.