Никад није касно да вежбањем побољшамо здравље нашег мозга

Вежбање може да изоштри наше когнитивне способности и одржи здравље нашег мозга и у познијем животном добу – чак и ако почнемо са вежбањем тек тада.

То су резултати нове студије која је открила да су људи у седамдесетим и осамдесетим годинама који су претходно живели седатарним начином живота и почели да вежбају, укључујући и оне који су већ искусили когнитивни пад, показали побољшање функције мозга након тренинга.

Студија доприноси растућим доказима да је један од најбољих начина да заштитимо наше умове кретање.
„Чини се да је вежба кључна“ за одржавање, па чак и побољшање наших когнитивних способности како старимо, наводи Џ. Карсон Смит, професор кинезиологије на Универзитету Мериленд, који је водио студију.

Колико се старији мозгови могу променити вежбањем

Као што многи од нас знају из тужног личног искуства, ментална оштрина често попушта како старимо, почевши од раних средњих година, па све брже како време пролази. Имамо све више проблема да упамтимо имена или где смо паркирали ауто или да ли смо узели лекове јутрос или је то било јуче?

Скенирање мозга и друга истраживања сугеришу да се овај пад дешава делимично зато што се структура и функција мозга могу покварити током времена. Неурони слабе или изумиру, а везе између појединачних неурона, као и између ширих мрежа ћелија у мозгу, нестају.

Природно, научни се питају да ли можемо да успоримо или преокренемо овај пад функционисања нашег мозга. Да би истражили то важно питање, Смит и његове колеге су регрутовали 33 волонтера у седамдесетим и осамдесетим годинама, од којих је отприлике половина искусила благо когнитивно оштећење, губитак вештина размишљања који често претходи Алцхајмеровој болести.

Од свих је затражено да ураде низ физиолошких и менталних тестова. У једном, истраживачи су наглас прочитали кратку причу и замолили волонтере да је испричају. У другом, добровољци су мирно лежали током функционалног скенирања магнетном резонанцом који је прецизно утврдио електричну активност у многим деловима њиховог мозга.

Након тога, половина волонтера, укључујући неке са благим когнитивним оштећењем, почела је да вежба, посећујући теретану под надзором стручњака четири пута недељно како би брзо ходала око 30 минута. Остали су остали неактивни.

После четири месеца, сви су поновили оригиналне тестове.

Али њихови резултати су се разликовали. Вежбачи, чак и они са благим когнитивним оштећењем, постигли су боље резултате на когнитивним тестовима, посебно на верзији која се понавља. Добровољци који су наставили са неактивношћу нису.

Још интригантније, мозак вежбача се променио. Пре студије, скенирање мозга старијих добровољаца показало је углавном слабе или раштркане везе између и унутар главних можданих мрежа.

Наш мозак најбоље функционише када различите мреже комуницирају и повезују се, олакшавајући сложено размишљање и формирање меморије. Овај процес се може видети у акцији на скенирању мозга, када повезане мреже мозга светле у тандему, попут синхронизованих божићних лампица.

После четири месеца вежбања, скенирање је показало да су мождане везе јаче него раније, са ћелијама и целим мрежама које светле у исто време, што је уобичајено обележје бољег размишљања.

Шта можемо да научимо на примеру мозга мишева

Међутим, да би боље разумели како вежба може да промени наш мозак како старимо, неуролози су морали да се окрену мишевима.
Истраживачи већ неко време знају да мозгови сисара, укључујући и наш, стварају неке нове неуроне у одраслом добу, процес који се зове неурогенеза.

Неурогенеза је важна за здравље мозга и дешава се да се појачава вежбањем. У студијама, када мишеви трче, они испумпају дупло или троструко више нових неурона од животиња које се не крећу.

Али ти неурони нису корисни ако не преживе и не интегришу се у шире мреже мозга. У студији, која је објављена у eNeuro, истраживачи су пустили једну групу младих одраслих мишева да трче, док су други остали мирни, а затим убризгали у све мозгове животиња безбедан, модификован вирус, направљен да инфицира новорођене неуроне и обележи их фосфоресцентном бојом добијеном од медуза.

Затим, шест месеци, тркачи су трчали, а седечи седели, након чега су истраживачи додали другачију супстанцу у мозак миша, дизајнирану да гломазу на светлеће ћелије - оне створене када су животиње биле младе и први пут почеле да трче или не – и пробијају се у њихово ожичење, змијасте дендрите који повезују неуроне једни са другима и са удаљенијим деловима мозга.

Користећи супстанцу као маркер, истраживачи су могли да прате везу сваке од ових ћелија.

И открили су да мишеви који вежбају не само да су створили више неурона када су први пут почели да трче од седентарних животиња, већ сада, како су се мишеви приближавали старосној доби за пензионисање (у смислу глодара), те исте ћелије су биле сложеније и опширније повезане у мождане мреже животиња.

Неурони тркача били су боље повезани од неурона седентарних животиња.