Да ли анксиозност може да се измери

Недавно је објављено да су истраживачи развили тест крви како би одредили ризик од развоја анксиозности и истовремено добили увид у тренутну тежину поремећаја, ако је присутан и тако пружили бољи избор начина лечења.

Гост Јутарњег програма, психијатар проф. др Игор Пантић, наводи да је у питању научна студија публикована у реномираном светском научном часопису. Научници су имали групу од десетину испитаника које су пратили током одређеног временског периода, а из узорака крви су им мерили инфомациону РНК, односно ниво генске експресије за поједине гене који су важни за стварање ензима који производе неуротрансмитере у мозгу.

„Комплексним статистичким методама су анализирали који од тих потенцијалних маркера има неку вредност у смислу предикције анксиозних симптома у смислу одрђивања који лек би евентуално био добар за лечење анксиозног поремећаја и предикције да ли ће се уопште јавити анксиозни поремећај и у којој мери“, објашњава професор Пантић.

Истаживачи тврде да њихов тест има потенцијал да открије и да ли смо под ризиком од развијања анксиозног поремећаја, али професор додаје да данас не постоји рутински биохемијски тест који би могао да нам помогне и да нас упути или помогне да се донесе дијагностички закључак.

„Теоријски, овај нови тест који су научници открили могао би у будућности да буде драгоцен, али је неопходно да прође кроз бројне детаљне валидације како би се утврдила сензитивност и специфичност и у другим популационим групама. У принципу, медицина се држи тог правила да је боље да нема било каквог теста, него да имамо лош тест који би на пример здраве људе прогласио да имају неки поремећај“, наглашава професор.

Главна мана ових тестова што мерење генске експресије није рутинска ствар која може да се ради у лабораторији као обична крвна слика. Захтева доста финансијских и техничких ресурса напомиње саговорник Иване Божовић.

„Међутим, сасвим је могуће да бисмо за десетак година добили један сензитиван и специфичан тест који ће помоћи психијатрима да донесемо одговарајући дијагностички закључак“, додаје др Пантић.

Како и зашто настаје анксиозност

Многи психијатри сматрају да је сама анксиозност физиолошки поремећај. Када је анксиозност мањег интензитета и када краће траје није нужно знак менталног поремећаја.

Међутим, уколико је дуготрајна и великог интензитета и уколико смањује функционалност, онда може да буде у склопу или анксиозног поремећаја или неког другог, на пример депресије, психозе или нечег сличног, објашњава психијатар.

„За генерализовани анксиозни поремећај по неким критеријумима потребно је шест месеци да траје та константна забринутост, осећај напетости, нелагоде и непријатног ишчекивања или страха, па тек онда може да се направи дијагноза генерализованог анксиозног поремећаја“, додаје професор.

Данас постоје доста ефикасне методе за третман генерализованог анксиозног поремећаја. Пре свега психотерапијске методе, а постоји и фармако терапија, а најчешће се антидепресиви дају и за анксиозне поремећаје и показали су се као доста ефикасни.

„Забринутост и узнемиреност је нешто што сви повремено осећамо, али таква узнемиреност која битно компромитује нашу способност да обављамо пословне и породичне обавезе је нешто за шта свакако треба потражити помоћ стручног лица, али најважније је да усвојимо здрав животни стил“, истиче проф. др Игор Пантић.